Лабуд Н. Лончар, рођен је 1964.год. у Иванграду, данашње Беране.
Песник, прозни писац и колумниста. Бави се писањем поезије и прозе. Организатор многих културних манифестација и промоција. Оснивач и предсједник међународног удружења књижевних стваралаца и умјетника „Неказано“ из Бара.
Члан је Удружења књижевника Србије и међународног удружења књижевних стваралаца и умјетника „Неказано“ из Бара, као и многих других Удружења књижевника путем друштвених мрежа.
Заступљен је у тридесетак домаћих и страних антологија и зборника.
Добитник је многих међународних и домаћих награда и признања.
Пјесме су му преведене на енглески, француски, њемачки, пољски, руски, русински, македонски И бугарски језик.
Објавио је четири књиге поезије: „Рођење сузе“, „Остављања“, „На полеђини сна“, „Ако прећутим пјесму“ и књигу кратких прича „Свако остави неки траг“.
Оснивач је и уредник часописа за културу и умјетност „Неказано“, као и часописа за хаику „Неказано“ уједно је и оснивач и главни уредник портала за културу иумјетност „Неказано“.
Оснивач је Фестивала љубавне поезије „Пјесник – Светионик“.
Живи и ствара у Бару.
Помаже Бог. Хвала што сте се одазвали позиву Чуда.
Бог Вам помогао! Хвала Вама. Збиља се осјећам почаствован Вашим позивом. Чудо у данима чуда. Јер ови дани су збиља за чуђење.
Реткост је упознати песника. Његовим очима завирити у онострано и овострано. Има ли ту заправо разлике?
Очи пјесника морају видјети даље и дубље како би спознао те разлике између оностраног и овостраног. И приближити их прво себи, суочити се са њима као са својим ликом у огледалу а тек онда оно наизглед овострано приказати у стварном сјају оностраног. И на крају разлике се бришу, разлике нема. У сталном тражењу свјетлости и оностраног сви ми постајемо овострани, обични и мали у бескрајној ширини Космоса и Вјечности. Мали пред Богом а њему ипак тако важни.
Ваша поезија има сличности са Тагореовим стихом али и са Песмом над песмама. Занима нас, колико је Бог присутан у вашем стиху. Заправо у Вашој потрази за љубави?
Бог је Љубав. После свих потрага и тражења постајемо свјесни да је Љубав универзална сила која одржава свијет. Бог је свеприсутан у мојој поезији. На више начина. Када говорим о љубави, свјетлости, љепоти жене, јутру, завичају хтио или не али најачи стих је онај искрени стих којим се потврђује свеприсутство Божје креације а то је Човјек који у грудима и очима носи Љубав. И жена као нераздвојни дио Човјека – без које би свако наше буђење било непотпуно.
Шта за Вас значи „Прећутати истину“?
Прећутати истину значи прећутати пјесму. Пјесма је једино средство којим могу извући истину на видјело, колико год је вријеме у којем живимо прикривало. У времену сумњивих моралних вриједности, реалитија и сл. Пјесма је једини начин излагања Истине и све љепоте које она заступа а рекао бих у овим временима и брани. Дошли смо у такво вријеме да морамо бранити љепоту жене и све оно што жена у библијском смислу значи сваком мушкарцу, или би бар требало да значи.
Свакако, морамо се дотаћи и ових немилих догађаја који потресају Црну Гору. Какав је Ваш став по том питању и потреса ли Вас то?
Нормално да потреса. Узнемирује. Знате, ми смо у Црној Гори доласком комунизма Цркву сахранили. Стварно! Организоване су мобе на којима је позивано читаво село и читана је одлука или наредба да је Бог умро! Бог је мртав! И онда су сви морали да лопатама, мотикама, и слично затрпавају цркву… Сахрањују. А онда је после педесет и више година иста та Црква васкрсла у пуном свом сјају! Обновљене су многе Цркве и Манастири, захваљујући нашем Свештенству и Светој Мајки Цркви. Ја сам родом из Берана. Припадам најстаријом породици у том граду. 1213 године завршен је манастир Ђурђеви Ступови. Онда када су у Француској и осталим дјеловима Свијета почели да граде катедрале. Да не спомињем чињеницу да имамо и старијих манастира од тог. Манастир Шудикова код Берана имала је болницу, преписивачку школу, школу, Суд. Данас у овим модерним временима чујемо од тоталних лаика и анонимуса ријечи „Треба осудити Цркву!“. Осудити Цркву! Ко се смије усудити да тако нешто каже??? Многи новокомпоновани богаташи и летећи интелектуалци! Свакодневно!
Па, и у Светом писму је речено:“ Не суди , да ти се не суди“! Да не спомињем чињеницу да је Црква била извор писмености и просветитељства од правремена до данас. И да јој треба бар прећутно одати признање за све учињено до данас. На западу је то признање стварно израженије него код нас данас. Мени је, лично, незамисливо да на Западу више цијене Цркву него код нас! Замислите једног локалног политичара који тражи из свега гласа да се осуди Црква! Гдје је ту Разум?
Пошто сада живим у Бару редовно учествујем у литијама, носећи свијећу и икону. Напоменуо бих да на литијама присуствују скоро сви пјесници и писци Бара. Има оних који не смију или су атеисти. Присуствују и припадници осталих вјера, као знак подршке. Због мог учешћа на литијама морао сам једном Барском локалном „интелектуалцу“ одговорити путем друштвених мрежа да ја учествујем на литијама са свијећом у руци и молитвом у срцу, чистог ока и срца! Искреном молитвом за благостање и здравље за све људе овога свијета без обзира на вјеру и припадност народу. Наравно, прије свега са молитвом за своју православну браћу и сестре. Јер, човјек који не воли своју вјеру и свој народ не може да воли друге народе и друге вјере.
Најбоља илустрација овог времена је молба овог, претходоно, споменутог интелектуалца који моли путем друштвених мрежа Предсједника Црне Горе да штампа милион летака и да из авиона те летке сије по Црној Гори како би убиједио народ да је Закон о слободи вјероисповјести одличан. Сјутардан сав разочаран констатује, на друштвеним мрежама, како га овај (предсједник) није послушао јер ето не види да леци падају са Неба.
Са Неба пада Божија милост и пјесма анђела а не леци!
Нијесам сигуран да наша браћа и сестре у Србији виде или знају да на овим литијама петнаест или седамнаест хиљада људи шета мирно градом са свијећама у рукама и молитвом у срцу. Издвајам посебно дирљив чин када је толики народ ишао у литији и молитви са упаљеним свијећама за душу једне мале дјевојчице која је тих дана страдала у саобраћајној несрећи у Бару. Или када толико хиљада људи клечи пред Саборним Храмом Светог Јована Владимира и у један глас изговара: Оче Наш!
Библијски призори на којима сам поносан, срећан и захвалан Господу што учествујем у њима. Ово је историја! Ово је незапамћено у читавом Свијету! Ово је незапамћено у историји Бара а мислим и цјелокупног Хришћанства! Ниједном државнику свијета није исказана толика пажња као сјени те мале несрећно упокојене дјевојчице. Нигдје у свијету није забјележено оволико саборовање народа за своју вјеру, до данас!
Мој став је да ћу увијек са својим Народом ићи и сабирати се пред Богом у молитви. Знам да ће поново наша Света Мајак Црква васкрснути у пуном сјају. У историји је свако Царство пропадало, па ће и ова данашња, мафијашка..
Знате ли да се никада у Бару није мање умирало, до данас? То је чињеница која многе чуди. Поред толико умрлих у западним земљама у Бару као за инат нико не умире! А разлог је једноставан. Митрополит Амфилохије са Барским свештенством је на Барским улицама, на једној од многих литија, одржао службу за здравље и спас грађана Бара. Још памтим Молитву којом Митрополит моли Господа да сачува све грађане града Бара, без обзира на вјеру или било коју другу припадност. И би тако. Никад се мање у Бару није умирало, до ове године!
Нека тако и остане.
Да ли бисте за себе рекли да сте верујући човек? И како бисте себе изразили по том питању?
Веома тешко а наизглед лако питање. Вјерујући јесам. Међутим, морам бити искрен да не знам колико сам добар вјерник. Рекао бих да сам лош вјерник. Зашто? Зато што због наше урођене лењости недовољно идем у Цркву на службе. Због овог или оног разлога … приватног, службеног.. Сви ми нађемо разлог којим умиримо себе а искрено највећи је разлог наша људска урођена лијеност и немар. Некако, волим да сам пођем у Храм и да се у осами помолим. У тако лијепом и великом Храму пред иконама постанем свјестан колико смо мали а тако важни Богу. Иначе, Бога се најчешће сјетимо када нам је најтеже. И хвала му! Увијек нам је до сада одговорао на молитве!
Вјерујућ јесам а колико сам добар вјерник то само Господ зна!
Верујете ли да су Срби и Црногорци заиста два народа? Као Срби и Хрвати, рецимо или Срби и Словенци? Сећали се ико Његоша или Марка Миљанова? Или Српске православне цркве? Мало је збуњујуће све то, зар не?
Срби и Црногорци су један народ историјским приликама раздвојен. Ратовима и разним недаћама. Данас се поготову раздвајају и пише се нека нова историја, заборављајући наше претке. Рекао сам раније колико је важна Црква за један народ. Оно што се вјековима стварало данас се негира и раздваја. Праве се неке нове цркве. Немам ја ништа против, нека их праве али немој да ме неко учи да је Свети Сава исто што и Хитлер! Ни мене а ни моју дјецу и унучад! Скоро сам на државној ТВ гледао и слушао изношење тј. изношење увјерења да је Хитлер своју идеологију Трећег Рајха стварао на учењу Светог Саве! Јавно на ТВ! Згрожен сам бестидношћу и мржњом за коју нико нормалан нема оправдања a која долази са „Јавног сервиса“ тј. Државне ТВ. Престајем да гледам ТВ, поготову информативне емисије које су постале перфидно оруђе прекрајања наше историје.
Његоша се у јавности сјетимо са времена на вријеме. Његош је постао геноцидни пјесник и Владар! Марка Миљанова чешће споменемо и то у пропагандне сврхе. Поготову је био актуелан сада за вријеме пандемије. Некако ми је смијешна некадашња Маркова ријеч која се примењује сада искључиво за ношење заштитне маске(а која не штити од коронавируса – тако пише и на њеном упутству) „да штитимо друге од себе“ и сл.
У Црној Гори не постоји празник који је посвећен Његошу! У Црној Гори се Његош негира и проглашава геноцидним писцем. Захваљујући Српрској православној Цркви и УКЦГ имамо „Његошеве дане“ који се једном годишње одржавају. Збуњујуће је све, захваљујући државној политици којој је све из „бијелог свијета“ ближе осим братске и пријатељске Србије и Русије. Захваљујући повампиреном хладном рату који се води у позадини свега Власт и опстаје убјеђујући Запад да Русија и Србија штете њиховим интересима на Балкану. Мислим да је и Власт тотално збуњена и сама себе све више негира. Али то све пролази на западу.
Српска православна Црква је једина канонска и у народу призната Црква. Бројност народа на литијама које се организују у Црној Гори је најбољи показатељ коме народ вјерује и шта она за народ представља!
Ви сте чалан УКС-а. Од када, и какав је осећај бити збројен том најцењенијем телу писане речи Српског народа?
Члан УКС сам од 2019. године. Најприје да кажем да је, по мени, УКС „мајка“ свих Удружења књижевника у оној бившој СФРЈ и данас, и као таква главни носиоц свих активности по питању књижевности. Да не набрајам сада ко је све био њен члан. И не могу да објасним осјећај задовољства, среће и указане части мојим пријемом у то велико братство љубитеља писане ријечи и уопште писмености.
Ипак, писана реч је космополитска. Зато сте и основали удружење Неказано. Представници којих народа су све чланови, и како се развијате у том космополитском приступу писаној речи?
Разбијањем бивше државне заједнице Србије и Црне Горе а раније и бивше СФРЈ хтјели – не хтјели постали смо странци. Дојучерашња браћа и пријатељи посташе странци. Европа је кренула у акцију „упознавања“ и зближавања јучерашње браће и пријатеља а коју је она завадила и подијелила.
Стварајући у таквим условима а желећи да се поново без ичије помоћи поново ујединимо и саставимо или омогућимо макар гостовање наших раздвојених чланова и да омогућимо да једни код других имамо сигуран дочек, књижевно вече, заједничку књигу и сл. основао сам са неколико својих блиских пријатеља и књижевника удружење Неказано. Са жељом да оно што нијесмо казали или у чијем су нас казивању други прекинули наставимо. И вјерујте да то одлично радимо! Најбољи податак о нашој успјешности је податак да су пет чланова Неказано постали прошле године чланови УКС. Дакле, ради се о квалитетним ствараоцима. Организовали смо и одржали преко сто промоција и књижевних вечери, Наши гости су били пјесници из Црне Горе, Србије, Хрватске, Македоније, Холандије, Њемачке, Канаде… Организовали смо многим члановима УКС и другим ауторима књижевне вечери или макар учешће на таквим вечерима у склопу њихових љетовања на Црногорском приморју. У свом трогодишњем раду објавили смо четрдесет девет наслова од чега бих издвојио и два часописа. Часопис за културу и умјетност и часопис за Хаику – Неказано. Објавили смо веома квалитетну и детаљну антологију Хаику писаца Црне Горе,од почетака Хаику у ЦГ до данас – двојезично, на Српском и Енглеском језику. Објавили смо и три књиге наших пјесника, исељеника у Канади. Од тога бих издвојио књигу „Мали једрењак“, Зорице Мишић, која је такође двојезична. И то на Српском и Руском језику. Предговор за ову књигу радио је чувени руски преводилац и ствараоц Иља Числов, сада почивши. И то је његово задње дјело које је радио или помагао за свога живота. Имамо веома добру сарадњу са многим удружењима из Србије, Македоније и БиХ(Републике Српске). Гостовали смо у Београду, Струги, Прешеву, Подгорици… Суиздавачи смо за књижевном заједницом „Васа Пелагић“ из Бања Луке четири јубиларне књиге Војина Тривуновића из Бања Луке. Излагали смо двије године заредом на Сајму књига у Београду.
Неказано има свој специфичан начин рада. Наши чланови су расути по читавом свијету и има нас од Аљаске до Аустралије, од Владивостока до Аргентине.. Важан је само квалитетан књижевни рад, поштовање других и жеља за дружењем и стваралаштву. Поштујући различитости других. Иначе, бројчано у удружењу највише је Срба.
Организујете окупљања у Бару, и то је лепо. Ипак, Корона је ове године пореметила многе планове и многе промоције. Каква је Ваша реакција по том питању и да ли је овај гадан вирус поколебао излагање писане речи у Црној Гори?
Ми смо иначе били у заостатку са промоцијама десет књига и два часописа из наше едиције. Проглашењем епидемије стиопирали смо све наше активности по питању промоција и књижевних вечери.
У току саме епидемије објавили смо пети број часописа за културу и умјетност Неказано и то 23. Априла на Светски дан књиге и ауторских права. Промоцију овог броја часописа уприличили смо онлајн. Путем youtube канала и електронском (пдф) верзијом. На тај начин смо покушали ублажити хендикеп непосредне промоције и живе ријечи. На нашем порталу Неказано за вријеме епидемије коронавируса представили смо око двеста аутора из земље и свијета у склопу акције „Остани кући – остани дома“! Непосредно дан прије проглашења епидемије објавили смо пет књига и један часопис. У јуну смо објавили књигу младих аутора из Црне Горе „Записи у времену“ и успјели смо да организујемо промоцију и дружење али после тога наишао је други талас и ускраћени смо у даљем раду.
Али, то није разлог да престанемо са радом. Тако, тренутно радимо на једној књизи поезије, једној заједничкој књизи љубавне поезије „Пјесник . светионик“ 3, а за потребе Трећег међународног фестивала љубавне поезије, чији смо оснивачи. Такође радимо на двоброју часописа за Хаику и двије елктронске књиге. Једна је ауторска књига Хаику а друга је зборник радова чланова и пријатеља удружења Неказано који су стварани и објављивани за вријеме епиедимије короне. Са радом не престајемо и имамо много планова, без обзира на финансијске проблеме. Ми се финансирамо од чланарина наших чланова и понеке помоћи од добрих пријатеља и пријатеља књиге.
Чекамо као и сви, на Свијету, престанак епиемије и да се вратимо својим активностима и пословима. Да се вратимо оном што најбоље радимо! Да промовишемо лијепу писану ријеч!
Која би била Ваша порука свим читаоцима интернет портала Чудо?
Ово је вријеме Чуда! Будите лично Ви то чудо! Стварајте! Помогните један другом у овим нестварним временима ширећи Љубав и лијепу ријеч као најважнији лијек за излечење обољеле природе и односа међу људима. И имајте Вјеру! Вјерујте! Вјера у комбинацији са Љубављу одговорит ће рађањем Наде која неда да посустанемо и постанемо малодушни. Пишите! Размењујте мишљења са себи сличнима! Будите позитивни! Упамтите – Ви сте Чудо! Најсавршенија Божја креација!
ПС: Порука младим ствараоцима: Ако Вам је потребна помоћ у афирмацији Вашег књижевног стваралаштва дођите нам у Неказано!
Хвала Вам што сте издвојили своје време за Чудо.
Хвала Вама! Збиља сам почаствован и срећан да сам ето и ја захваљујући Вама постао дио Чуда!
Разговор за ЧУДО водила Весна Јанежић
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
