Ивана Радовановић, рођена у Београду, 1995. године. Мастер, примењени уметник. Завршила мастер студије на факултету примењених уметности у класи професора Мр Мирослава Лазовића 2020.Излагала на бројним значајним регионалним и међународним изложбама. Живи и ради у Београду. Завршава Правно-биротехничку школу у Земуну, смер техничар обезбеђења, превасходно имајући намеру да упише Факултет безбедности, међутим уметничка црта и прва љубав ка сликарству која је прати од малих ногу преовладава и потпуно преокреће даљњи ток развоја. Уписује Факултет примењених уметности – одсек зидно сликарство. Негује реалистично, класично сликарство, базирајући се махом на портрете и психолошки моменат личности. Упознавајући се са лепотом Православља и понирући све дубље у спознају вере, што је и главна прекретница у животу, преображава се и њено стваралаштво. Ради иконе, портрете светих стараца и уткива православне мотиве кроз слике, наглашавајући суштину човека као иконе Божије. Учесник је многобројних изложби, добитник награда домаћих и међународних фестивала, неке од њих су:
Суперфиналиста ОСТЕН бијенала цртежа у Македонији, 2020. Добитник је треће награде на међународном ликовном конкурсу 30х30 2019, Културни центар Зрењанин, 2019. До сада је три пута уживо презентовала радове у техници акварела у Галерији Прогрес и у Галерији А (у оквиру међународне изложбе Fabrianoinaquarello i међународног бијенала које традиционално спроводи Пеђа Аћимовић ); Међународна изложба – Портрет на икони 2024, Галерија Коларчеве задужбине; Вићентије – Владика и задужбинар, Конак кнеза Михаила, Крагујевац, 2024; Епископ Вићентије – 200 година од рођења, Народна библиотека Србије, 2024; 23. Крајишки ликовни салон, Конак Књегиње Љубице, Београд, 2023.; 65. Октобарски салон, Народни музеј, Шабац, 2022.; 36. Октобарски ликовни салон, центар за културу Ковин, 2022.; Ликовна комуна Кеј, Галерија центра за културу, Ковин, 2022 ; 7th International Watercolor Biennial Belgrade 2022, Galerija A, 2022; Учешће на 10. Спортском сабрању Свете Србије, ликовна радионица, 2022 ; „Друга ликовна колонија Милутин Миланковић“, Београд, 2022 ; Удружење земунских уметника „Кеј“, групна изложба, центар за културуКовин, 2022; Самостална изложба, галерија, Atelier DivArt, Београд, 2022; Продајна Новогодишња изложба, Atelier DivArt, Београд, 2021; Земунски салон „Искорак“, Стара Капетанија, Земун, 2021.; Прва међународна изложба „Минијатуре Сирмијума“, Музеј Срема, Сремска Митроица, 2021; Интернационална изложба „Женска душа“, Кућа Краља Петра Првог, Сењак, 2021; Међународна изложба „Женска душа“, галерија Круг, Петровац на Млави, 2021.; OSTEN FINALISTS – National Gallery of N. Macedonia – Multimedia Center „Mala Stanica“, Skopje, 2021..као и многи други.
Свако стваралаштво нам нуди путеве који ће нас одвести до циљева којима стремимо . У спектру разноликости, која је опредељујућа разлика између класичног сликарства и тежње за сликањем прожете сведочењем вере?
И.Р. Разлика је у једном. Поседовати Лик и личност. Човек је по природи стваралац. Око нас се роје ситуације и несвакидашњи призори, али измиче оно најважније, жеља за спознајом истинског Човека и тежња ка преображају. Природа и свакодневне смене нас уче процесу који дају „плодове у своје време“, те тако истичу значај неопходности да се истраје. Одувек сам хтела да схватим шта значи бити истински Човек, и шта се крије иза очију које представљају тајне одаје душе. Осликавајући светитеље, наше дивне старце и сваку душу у којој тражим детињи одсјај заправо нагалшавам првостворену Лепоту, једноставну као Истина, богосличну и непоновљиву.
Које је то раздобље, једно или више њих, у сликарству, које би сте издвојили као најутицајније у односу на Ваш уметнички развој?
И.Р. Сусрет са византијском иконографијом у многоме је променило поглед на уметност, затим одлучност да избегнем пренаглашавање детаља и да све подредим једноставности која се најпре појављује у дубини погледа. Технички, задржала сам слојевитост и принцип рада старих мајстора, те тако развијам једноставне, а опет сложене прелазе и лазуре. Као сликар привржена сам реализму.
Као прави Христов војник, храбро сведочите Истину, кроз своје руке, очи, снажно испреплетане са осећањима која исијавају из Ваших радова. Колико је тешко бити верујући уметник у свету клишеа и неке ,,беспредметне “ уметности која, изопштавењем Бога, правда своју лажну бит?
И.Р. Господ је донео мач и раздељење. Овде морам да напоменем да сваки уметник има вриштећи вапај за суштином, само је питање како се обликовање и изражавање те суштине реализује. Онај који је спознао Бога пре свега постаје одговоран за сваку реч и дело које упућује другима. Бавећи се визуелном уметношћу човек оставља печат у времену. Живимо стихијски, човек је сведен на скуп потреба, деградирали смо потенцијале, самим тим и резултат не изостаје, а то је да данас влада деструктивизам и нихилистички поглед на свет. Да ли је тешко, јесте. Слагаће вас онај који мири те две стране. Различитост у погледу опредељења је очигледна али ако смо стварно препуштени Божијем промислу и ако смо доследни „сасуди“, обилујемо радошћу.
Које је Ваше најдраже сликарско дело које сте изнели ? Да ли се уопште може такво дело издвојити у мору дивних радова који приказују наше часне оце, светитеље и самог Господа?
И.Р. Тихо се ковитлају слике које чекају своју реализацију. Сликајући иконе изнова оживи нови свет и као што у Псалтиру пише „уже ми је захватило прекрасна места“ тако се интуитивно продубљује сагледавање. Тешко је издвојити. Дефинитивно, срце испуњава осликавање Нерукотвореног образа Господњег као и сваки лик наше Владичице. Радом на реалистичним портретима светитеља и стараца и кроз ишчитавање житија и труда да се доживи Личност спознајем тиху радост која преплављује срце.
Како се одвија процес саме идеје, настајања и реализације конкретног дела? Постоји ли рутина или је све ствар конкретног случаја?
И.Р. Не постоји устаљена схема по којој настаје дело. Нити постоји одређено доба дана, временско ограничење, срећан или тужан тренутак, оно настаје као резултат молитве. Ретроспективно сагледавши, уметност је изабрала мене, не ја њу. Не питамо се да ли желимо ваздух, то нам је насушна потреба. Исто тако осећам да је ово што радим управо моја суштина. Када човек живи своју суштину истински је срећан и уравнотежен. Не испуњавајући поверени задатак од Бога, потпада се под деструкцију. Дужни смо да умножавамо оно што нам је дато, тачније поверено као задатак.
Испред ЧУДА разговор водила Хаџи Марина Лазић
