Борис Лијешевић један је од најактивнијих редитеља на екс-југословенском простору. Режирао је класику, савремене драмске текстове, али и документарне представе у Србији, Црној Гори, Босни, Хрватској…Професор на Академији уметности у Новом Саду. Неке од најбитнијих представа које је режирао су „Присуство“, „Грета страница 89“, „Драги тата“, „Зверињак“, „Јаре у млеку“, „Чекаоница“, „Поводом галеба“, „Елијахова столица“, за коју је добио гран при Битефа „Мира Траиловић“. Добитник награда за најбољу представу Стеријиног позорја и награде Града Београда „Деспот Стефан Лазаревић“ за позоришно стваралаштво. Лијешевић највише воли да слуша Азру, а омиљени писац му је Данило Киш. Ожењен је Јеленом.
„Чудо“: Да ли је твоја вера у Бога „традиционална“ и плод „кућног васпитања“ или твоје потраге за истином? Можеш ли, уколико си као и свако у младости имао неке сумње или дилеме, идентификовати моменат у свом животу кад си знао да „нема назад“ и да си верујући за вечност?
Борис Лијешевић: То је значајно питање, вјерујем да ако одговорим како треба да ћу и сам добити разне важне увиде.
Деда ми је био православни свештеник који је из своје парохијске цркве у Бихаћу одведен у њемачки радни логор Сталаг 17Б. Тамо је наставио своју свештеничку службу. Бака се послије дедине интернације у логор прикључила партизанима. У ратним походима и услед тифуса који ју је напао, изгубила је 4-годишње дијете, Бранислава. Оставила га на чување некој породици на Палама, јер је очекивала да ће умријети од тифуса. Послије рата је отишла по њега али више није нашла дијете, нити икад ишта о њему чула. Деда се вратио из логора. Тражили су дијете, давали огласе, одлазили у сиротишта. Никада ниста нису сазнали. Потом су добили моју мајку Браниславу и ујака Слободана. Бака је имала партизанске заслуге. Деда повратник из логора, није знао шта се то догодило у земљи да се црква протјерује. На баку су комунисти вршили притисак да се разведе од попа. На бакину иницијативу су прешли за Београд, како би се заштитили од притисака. Деда је наставио је да служи својој цркви, не више као парохијски свештеник, али у свештеничком удружењу и као уредник православног весника. Тихо је радио свој посао чувајући дјецу од неугодности које би у комунистичкој земљи могла да доживе свештеничка дјеца. Ни мајка, ни ујак нису одгајани у православној традицији. Чувао је и баку својим повлачењем. До његове смрти 1988. (имао сам 12 година) нисам знао да је он био православни свештеник. Када сам на сахрани чуо говор његовог колеге свештеника и да се он пред смрт причестио, нисам знао шта то значи. Али сам запамтио. И у неком моменту живота сам кренуо за тим трагом. На Филозофском факултету сам видио 1996. видио плакат за предавање у црквеној општини: разлике између источне и западне цркве. Предавање је држала искушеница у владичанском двору, сестра Елени. Када сам је видио, ја сам повјеровао у Бога. Прикључио сам се позоришној радионици из које ће изаћи једна лијепа пригодна божићна представа. Тако сам кренуо у цркву. Касније сам се пријатно изненадио када сам нашао неке слике које је деда донио из логора. То су слике неких представа, аматерских. Да ли су у логору имали неку драмску секцију, да ли је он ту глумио, радио, учествовао… не знам, тек донио је слике неких костимираних глумаца и представа. То је за мене чудо. Исто сам се тако изненадио када сам преко посвете Бранка Ћопића на једној књизи сазнао да је управо моја бака “мала моја из Босанске Крупе”.
Иначе мислим да ако је вјера сусрет личности са живим Богом, да тај сусрет не иде ни преко васпитања, ни породице, а ни преко традиције. И да не зависи ни од чега. Можда породица и васпитање могу да помогну, да припреме терен, али можда могу и да створе одбојност. Не знам. Ко то зна.
„ЧУДО“: Када гледаш човечанство данашње, какве су ти импресије?
Борис Лијешевић: Чехов каже да је Мопасан “бежао од Ајфелове куле која му је својом тривијалношћу притискивала мозак”. Без Ајфеловог торња се Париз данас не може замислити. Питам се како ће на данасње симболе кича гледати за 100-200 година. Често нам се чини да све иде наопачке, да је крај близу. А смисао често не видимо. Нити смисао може да се види прије него прођу деценије и вијекови. Наполеонова пустошења по Русији су тада били незапамцени злочини, али је из тога изашао Рат и мир. Краљу Пријаму и Хекаби је пад Троје и града Илија дјеловао као крај свијета, а из тога је рођена Илијада. Не кажем да је сврха ратова књижевно дјело, нити да је оно важније од људских живота. Ништа и не кажем.
Ко зна шта ће из данашњег хаоса изаћи. Ништа не закључујем, само не могу да замислим данашњи свијет без Илијаде, Одисеје, Енеиде или без Рата и мира. Не знам који је смисао, нико га не зна, али када се сагледава историја, дјелује као да има неког смисла. Као да то кретање води неком циљу. Вјерујем да је тај циљ Васкрсење, а не хаос и расап. И да сваки дан и свака патња и смрт, као и свако написано слово воде ка том циљу. Зато ваљда и не припадам групи гневних јетких, песимистичних, озлојеђених умјетника. Вјерујем у ону Христову “не бојте се јер ја побиједих свијет.”
„ЧУДО“: Стицајем животних околности знам за твоју љубав према књижевности која је, ипак, побеђена љубављу према театру и каријером не само позоришног режисера, већ и професора на новосадској Академији уметности. Зашто је позориште победило књижевност?
Борис Лијешевић: Наслови представа које радим свједоче о великој љубави према писцима: „Употреба човека“, Алекдандра Тишме. Мефисто Клауса Мана, Чаробњак Федора Шилија који говори о животу Томаса Мана. Рат и мир који сада припремам… Моје представе понекад пате од “вишка књижевности” у њима се осјећа моја књижевна провенијенција. Са комедијом се никада нисам добро осјећао, док романе и драматизације романа радим са великом радошћу. Готово и без двоумљења. Трудим се да гледалац моју представу доживи као кад чита књигу.
Да га потакнем да сам ствара менталне слике, а да му не намећем моје. Зато су моје представе обично њежне и у њима нема јарких боја. Неки похвално говоре да те представе као да нису ни режиране и то ме вријеђа јер, да би се тај утисак постигао треба много више промишљати, припремати, а заправо режирати. Голем рад стоји иза тога да се рад сакрије од очију. Да дјелује као да се представа сама саставила.
Опште је мјесто да је књига увијек боља од филма. Читајући књигу сам правиш свој филм. А ја желим да гледајући представу сам направиш свој филм. И да гледајући представу гледалац заправо гледа у себе. А да тога није ни свјестан.
И то понекад и успијем. Једном сам послије представе “Чекаоница” у којој су 4 глумца на празној сцени, добио коментар од гледаоца да је имао осјећај “као кад гледа најбоље специјалне ефекте у неком филму. Све ти се мења ту пред очима, а ти све пратиш, верујеш и увлачи те све више у причу” Као школарац читао сам 20.000 миља под морем и надахњивао се ликом и дјелом капетана Нема. Замисљао сам га као неко митско биће. А онда на некој страни у књизи – илустрација, неки барба са брадом, лулом и морнарском капом. Срушила ми се илузија. То сам доживио готово као бол. Толико је та илустрација упрљала мој величанствен утисак да тај несклад памтим. Понекад тако представа може да ти засмета, да буде наметљива до неукуса, да ти не да да машташ, да развијаш своје слике и будеш креативан. Не волим такве представе и трудим се да позорница буде психички простор, простор имагинације и маште у коме је све могуће. Односно да се моје представе дешавају у глави гледаоца. То је мој идеал.
„ЧУДО“: Колико су борба за уметност и лепоту кроз стварање позоришних представа, али и едукације нових уметника, у једном сад већ „хиперматеријалистичком“ свету чији су изрази виртуелне валуте и виртуални међуљудски односи у ствари чин побуне и сведочења више лепоте? Или су само украс постојећег света и кратки предах од њега?
Борис Лијешевић: Сам позоришни чин је бунт против таквог свијета. Млада особа које долази на пријемни за глуму или режију се већ побунила против тог свијета. Бацила је свијету рукавицу у лице. Свјесно се одриче свега што може да донесе нека друга професија: моћи, благостања, свјетске славе, власти. Али ступа на стазу испуњену духовношћу, хумором, садржајима, причама, могућношћу да кроз неки комад саопшти нешто о свијету. Вјерујем да те рукавице бачене у лице, чине свијет бољим. Парадокс често крије истине.
Парадокс је и то да у хиперматеријалистичком и виртуелном свијету позориште испада најреалније. Гледаш пред собом живе људе који нешто стварају, воде те у неки други свијет. То је преимућство позоришта које га је одржало кроз десетљећа. А чини ми се да тек у овом свијету виртуелних монета и пријатељстава, тај живи однос између глумца и гледаоца постаје важан.
То је неко чудо. У сали смо сви заједно. А онда глумци почну да креирају неки други свијет и вријеме и људе, а све то да нам испричају неку причу како бисмо боље разумјели живот и свијет око нас. Аплауз који се проломи на крају представе није само глумцима, него позоришту, феномену који се пред нама збио. У Београдском драмском позоришту се игра моја представа “Читач” по роману Бернхарда Шлинка. Рад на представи је више пута прекидан због пандемије. Премијера је била 8 мјесеци касније. У тих осам мјесеци смо претрпјели изолованост, самоћу, депресије. На премијери, на поклону за вријеме аплауза Мирјана Карановић је спонтано узвикнула “Живело позориште” публика је почела да скандира са њом. То је био крик који се скупио током мјесеци самоће, страха, остављености, неиграња. Живело позориште које нас окупља и помаже да заборавимо све ово. И да за тренутак живимо како смо некада живјели. Помаже нам да не заборавимо да смо људи. Живело позориште у коме смо сви заједно. И сви заједно стварамо.
„ЧУДО“: Како бираш текстове које ћеш режирати?
Борис Лијешевић: Тешко. Као партнера, као биографију. Мора да ме потакне на стварање, да ме надахне. Мој професор Боро Драшковић говори да кад чита текст мора да зачује у себи звона. Волим комаде који третирају озбиљна питања, који дискутују о свијету, о животу, смрти, Богу. Који посматрају човјека. Позориште је за мене филозофија, теологија, психологија, антропологија, а пробе су поље на коме кроз игру и импровизације тумачимо садржај и откривамо истине о човјеку.
То сто изаберем са тим ћу живјети неколико мјесеци. Однос са комадом/текстом је жив однос. Води ме на разне стране. Радећи на комаду тражим и упознајем људе који ми помажу да разумијем комад. Залазим у нове непознате свјетове. Образујем се. Потом све то претварам у сценски језик. Треба пажљиво бирати материјал, јер то постаје биографија. То постајеш ти. Послије рада на комедији осјећао бих се као да сам протраћио три мјесеца живота, да ништа ново нисам добио. Волим комаде који постављају разна питања, нуде разне путеве. дискутују, посматрају живот а не доносе закључке, не намећу ти ставове већ те конфронтирају са сликом стварности и остављају да сам закључујеш
„ЧУДО“: Наш портал окренут је првенствено духовности, па бих те замолио за крај за савет како онима који су у духовној потрази, тако и онима који већ „ходају по води“…
Борис Лијешевић: Има једна кинеска пословица о тражењу: кад погодиш циљ, све друго промашиш.
РАЗГОВАРАО: ДАВОР САНТРАЧ
