Милинко Ивановић-Црни (рођен у Крагујевцу 16. фебруара 1958. године) мајстор фруле, извођач традиционалне али и мисионар духовне православне музике, посебно стављајући акцентат на извођење богомољачких песама Св.Владике Николаја Жичког. Носилац је награде и титуле „Мајсторско писмо“ награде „Повеља Сава Јеремић“ 2011. године – највишег српског одличја у области фруле. Вишеструки је победник такмичења ,,Златна фрула Србије“. Мелодије које је неговао као дете неизбежно су га повезале са једним од најстаријих инструмената на Балкану -фрулом.
Од 1985. године свира и снима са
Оркестром Радио-телевизије Сарајево, затим свира у Оркестру Радио-телевизије Србије, у којем се истиче као солиста.
2006.године додељен му је статус уметника. Добио је и статус уметника Удружења џез, разноврсних и рок музичара , чији је члан.
Његова „чаробна“ фрула чула се на свим меридијанима планете. Учествује у радовима фруле на Факултету музичке уметности у Београду.
Оснивач је школе фруле ,,Свети Владика Николај“ , а у знак благодарности светитељу због свирања читвог музичког албума управо на његовим фрулама. Албум под називом ,,Похвала Светом Владици Николају“, један је од њему најзначајнијих у каријери. Више од стотину ученика из целе земље и иностранства похађало је његову школу фруле. Сарађује на бројним албумима разноликих музичких жанрова а и правио је и музичке подлоге за филмове. Издао је свој музички албум под називом „Плетеница“, на коме, са својом фрулом и великим уметницима, смишља потпуно нови звук у стилу светске музике.
Пројекат „Балканска фрула“ Милинка Ивановића је школа рођена из вишедеценијске каријере а његов звук фруле подржавају и приказује спој духовног, традиционалног и савременог.
На Сабору флауташа Србије добио је титулу флауташа деценије.
1.Како би сте описали период или моменат у коме се јавила жеља за изучавањем и свирањем фруле?
Љубав према фрули јавила се још док сам био дете. Добро се сећам када сам у селу слушао стрица Животија како свира фрулу и то је био мој први контакт са инструмемтом. Пошто је било такво време када родитељи нису много марили за дечаке жеље, а није се ни могло, био сам принуђен да из кофера који је у кући служио као остава за вредне ствари, узимам фрулу и двојнице и кобајаги свитам , како бих себи испунио жељу. Касније ми је бака купила пластичну фрулу на пијаци а пева једна од првих мелодија била је ,,Чобан тера овчице“, касније и песме које су у то време биле емитоване на Радио Београду. У седмом разреду одлазим у ,,Абрашевић“ где учим уз хармоникаша музичке темеље фолклора. Касније свирам у СКЦ, Куд ,,Застава“ , Куд ,,Градимир „, уз такмичења и путовања.
2. Шта је била Ваша мотивација за савладавањем овог , у то време ретко свираног традиционалног инструмента?
Оно што ми је дало мотивацију и крила за даљом афирмацијом и спознајом лепоте фруле јесу стицање префињености њеног тона а ипак, реткост инструменталиста -солиста. Са музичким сазревањем и стицање многобројних награда, радио и тв снимања, сарадње са изузетним музичарима попут Мише Мијатовића, Бранимира Ђокића, где након неког времена добијам статус уметника као и Мајсторско писмо као Прва фрула Србије, моја мотивација расте упоредо са успесима који су неспорно дар од Бога . Оснивач сам и члан музичког састава ,,Ступови“ који у свом раду спаја стихове који приносе хвалу Господа и светитељима уз тонове традиционалне музике са модерном бојом аранжмана.
3. Ви сте један од ретких уметника, захваљујући коме је тон наше фруле обишао светске сцене. Колико је тешко ширити звук архаличне фруле међу љидима, разноликог културног наслеђа?
Где год се чуло у свету, звук овог ,,парчета дрвета“, публику није оставило равнодушном. Било да је у питању балканска етно, народна или духовна музика, фрула боји на свој питоми начин тај правац и оплемењује га. Многобројни концерти широм света које сам имао част да свирам са великом уметницима различитих жанрова, уверавали су и колеге и публику па и мене да се аутентичност звука фрула памти и оставља траг код слушаоца. С обзиром да је фрула део наше традицијоналне музике, оправдавала је и промовисала своје порекло у свим другим културним поднебљима.
4.Човек сте који је мисионар традиционалне, духовне музике и музички педагог. Колико Вам је вера помогла у проналажењу правог пута у музици?
Свака уметност би требало да буде првенствено у славу Господа, који нам помаже да свако дело изнесемо и наш труд награђује. Вера у Бога, љубав према фрули уз огроман рад су ми помогли да се до данас одржавам у свим аспектима. Оно што је за мене неописиво важно и незаобилазно је да пред сваки концерт, најпре уз молитву ,,Оче наш“ и осењивањем крсним знаком започнем наступ а након наступа, трудим се да колико ми услови гужве дозволе, бар уз кратку молитву заблагодарим Господу. У музици је веома важно бити благодаран Богу, јер смо сваки таленат или дар добили бесплатно од Њега. Уз молитву , просто је невероватно колико свако јавно насупање иде са лакоћом и савладавају се искушења која су често пристуна и на самој сцени. Вера и молитва су најбољи помоћници у пословима у којима постоји велика фреквентост људи, разлитих карактера, навика и начина живота. Често уз мало сна, ноћења по разним хотелима, путовања по различитим превозним средствима, свему ономе што чини, уствари, ,,редован“ живот једног уметника, долазе и искушења како на приватном тако и у пословном животу. Молитва је та која умирује сваку буру.
5. Који је Ваш савет и порука младим уметницима, који желе да остану доследни очувању културног наслеђа у условима савремог начина живота?
Свако ко учи да свира инструмент, жели да постигне велики успех, свакоме треба посветити пажњу као индивидуи која би требало своју посебност испољити кроз музику. Уз Божју помоћ првенствено, кроз школу фруле ,,Св. Николај Велимировић“ а на чијој сам фрули одвирао цео алубум свецу у част, много ученика је оформљено у професионалце и добре свираче. Неки од њих су Виолета Ј.Јокић, доктор етномузикологије, запослена на ФМУ, Јана Лазаревић магистар фруле у Пловдиву и многи други. Млади свирачи фруле би требало само да се руководе истрајношћу на путу ка усавршавању али и да повежу своју вежбу колико год је могуће са молитвом и вером у Господа, како би пронашли прави пут и створили опрезност у временима у којима живе.
Разговор испред ЧУДА водила Хаџи Марина Лазић
