Треба да опишем један веома важан догађај, који се десио у мојој породици. То је прича из мог детињства (сада ми је 77 година). Добро се сећам, бака је то често причала и уздисала. Прича почиње овако. Моја лоза по оцу постоји од 1780. године, родословље, које изузетно ценим и поштујем настало је тако што су моји преци сви били свештеници. Наше порекло води из старе Херцеговине од Никшића. У то време моји су се презивали Куцаловић. Деда је причао да је то због Турака, јер у то време није било дозвољено да звоне звона, па је највероватније куцано у клепало. Тако смо и добили презиме Куцаловић.
Деда ми је рођен 1895. године. Учесник је I и II светског рата. Живели су у источној Босни у Шековићима код Власенице.
После Првог светског рата деда је рукоположен и службовао у Манастиру Ловница код Шековића. Имао је седморо браће и једну сестру. Колико знам,сва браћа су такође били свештеници и имали су своје парохије у источној Босни. Када су као Куцаловићи прешли у Босну то не знам, али 1780. године узимају презиме Савић (по проти свом претку који се звао Сава). Моја бака, попадија Јелисавета Пијуковић удато Савић рођена 1890.године у Сарајеву у старој српској породици. Дан данас постоји кућа од Черпића моје баке у Сарајеву изнад Башчаршије у насељу Ковачи у коме су живели и Срби. Морала сам да напишем овај мали увод, пре него што Вам испричам ову Божију истину.
Икона о којој ћу Вам причати, је Божији дар који је моја бака донела у мираз када се удала за мог деду Саву Савића. Када је почео II светски рат тада су муслимани и усташе у источној Босни направили су велики покољ Срба. Међу првима страдали су свештеници. У том покољу, мој деда је успео да побегне, а његова браћа такође сви свештеници су страдали.
Прошле су године рата и ужаса. Доста је моје фамилије страдало, отац Драгиша, који је требао по заврштеку гимназије у Тузли да иде на Богословски факултет у Београду остао је без ноге. Деда је прошао немачки логор у Ориду код Шапца. Много су пропатили, кућа у којој су живели 1941. је порушена. Све је разрушено, моји нису успели ништа да спасу осим што су хвала Богу остали су живи. Тада је нестала и икона. Нису знали да ли су је спалили, уништили на други начин или однели.
Прошло је пуних 10 година од рата. 1954. године деда је био позван у Ловницу на Ђурђевдан на славу. Идући са својим звонаром кроз шуму, јер у то време није било пута, јахао је на коњу. У једном тренутку уморан, тражио је од звонара који га је пратио да сиђе са коња и да се мало одмори. Сели су испод неког дрвета у шуми. Одједном је приметио да нешто светлуца кроз гране и да га та светлост необично осветљава. Звонар се, на инсистирање попео да види шта је то горе што светлуца кроз гране. Када је звонар сишао и пружио деди икону, деда у први мах није могао да верује својим очима. Пред њим је била њихова икона за коју су мислили да је нестала у пожару (или су је са осталим стварима однели злобници). Што је веће чудо, икона је стајала на тој грани дрвета цео рат и много година после рата претрпела зиме, снегове, кишу, летње жеге, које нису уништиле њену лепоту. Од тада ми њу сматрамо чудотворном и Божијим даром за нашу породицу.
Знам да је деда умро 1955. године. Његова жена, попадија Јелисавета Савић живела је 97 година. После њене смрти 1985.године икона остаје код моје тетке Војне Савић у Београду. После њене смрти ја као најстарије унуче наслеђујем икону. Мој син Мирослав Вранеш наследник иконе и ја као његова мајка, одлучили смо да икону поклонимо у Манастир Тумане. Нама је велика част и радост да наша икона, као Божији дар буде у Манастиру Туман и чини добра нашем народу. Да је многи виде и целивају.
На икони су насликани Св. муч. Пантелејмон и Трифун и она се у нашој породици чува преко два века.
Нека ово сведочење сачува повест о њој, али и о мојим драгим прецима свештеницима, баки, родитељима и тетки.
Ово је својеручно записала и уз свету икону предала игуману туманском о. архимандриту Димитрију.
Борјанка Вранеш рођена Савић
У Београду 17.07.2025.
Манастир Тумане
