Био једном један Игњат и имао четири сина…
Тако би започела скоро свака бајка, али ми не пишемо бајке. Ово је пре прича о неким бајковитијим временима када је Београд убрзано напуштао изглед некакве турске касабе навлачећи на себе рухо модерног европског града.
Са тим променама почели су га насељавати и разноразни странци у потрази за новим пословима, новим животом. Било је међу њима индустријалаца, занатлија, ученог света, али и сецикеса. Али о овим потоњим нећемо сада.
Тако се у Београду 1855. обрео и Игњат. Игњат Бајлони, рођен 44 године пре него што је из Чешке, тадашње Хабзбуршке монархије, ступио с породицом на тло Србије.
Одрастао је у Литомишлу, тамо изучио кожарски занат, радио с братом… А онда је одлучио да се пресели у Америку. Није се могло више опстати. На срећу овог нашег лепог града, његова сестра и зет Антоњин Њемец, који су у то доба већ живели у Србији, наговорили су га да промени план и да дође са супругом и децом код њих.
И то је закотрљало нови зупчаник у историјском сату Београда. Бајлони је испрва на Топчидерском брду наставио да се бави кожарством. За то време његов најстарији син Јаков изучио је бачварски занат у једној пивари у Бечу. Чеси ко Чеси, одувек су умели са тим пивом. А Срби нису били толико вични са хмељом колико са шљивом. Та спона ће коју деценију касније презиме Бајлони златним словима уписати за век векова у име овог града.
Стога ћемо и ми мало убрзати. Стари Игњат, нажалост, није дочекао да буде сведок огромног успеха својих потомака, којима је је пружио много. А од свега понајвише својом одлуком да послуша сестру и зета и да се не укрца на неки прекоокеански брод. Умро је 1875.
Његов други по рођењу син Антон је изучио млинарски занат код свог тече Њемеца и држао је воденицу на Млави у Братинцу надомак Пожаревца, коју му је на управљање предао отац откупивши је прилично запуштену од државе. Тамо неке 1872. године завршили су градњу парног млина назвавши га “Игњат Бајлони и синови”. Трећи син Венчеслав је остао с Игњатом и помагао му да, између осталог, обрађује и 30 хектара земље на којој су узгајали говеда и свиње и потом их продавали у Будимпешти. Четврти син Јован се школовао на војној академији. Погинуо је млад након пада са коња.
Од све деце, име Јакова Бајлонија је остало најзвучније. Он је добро проценио да ће пиво постати омиљено у Срба и да му може учврстити углед и донети много новца. Постао је акционар и члан Управног одбора Првог српског пиварског друштва основаног 1871. године, а у чијем се саставу налазила и Мала пивара код Скадарске и Цетињске улице.
Ту пивару је потом откупила фирма “Игњат Бајлони и синови”. Њоме је управљао Јаков. Kупио је околна имања, проширио производњу, из Чешке и Немачке дотерао најмодернију опрему… Бајлонијеви су се нашили у самом врху ондашње буржоазије, били су веома поштовани, и много су уложили у изградњу Београда. Позиција у друштву обезбедила је Јакову и место члана Управног одбора на првом збору акционара Народне банке 1884. године.
Морамо вам нагласити да када се заинтересујете за ову породицу и потражите текстове о њима да на фотографији која на интернету прати име Игњата Бајлонија није он. То је слика његовог унука, а Јаковљевог сина Игњата Бајлонија, који је био гувернер Народне банке Kраљевине Југославије од 1928. до 1934. године.
Бајлонијеви су помогли да се уреди и простор након што је исушена мочвара надомак њихове пиваре и да се ту 1927. отвори пијаца која је њима у част названа Бајлонијева пијаца
И тако се звала до 1946. године. Тада су им нове власти одузели име. Прво пијаце, а онда и породично са све имовином. Нису више били подобни. Пијаца се од тада званично зове Скадарлија. Потомци Игњата Бајлонија с почетка приче већином су напустили Србију. А они што су остали, остали су под мермерним плочама породичне гробнице на Новом гробљу.
И остали су у сећању, јер народ и даље пијацу зове по њима. Чак и у списима се тако помиње. Једино када се спуштате трамвајем онај глас из валидатора ће изговорити “Скадарлија”. Тада, убеђени смо, нико неће помислити да најављује станицу именовану по пијаци, већ да је тако због боемске четврти и Скадарске улице. Али, ето, није.
Калдрма
