Реч „грозан“ у српском језику има негативну конотацију, исто као и „terrible“ у енглеском, и ако се примени на човека, означава нешто врло рђаво. Сасвим другачије значење је имала та реч у надимку који је први руски цар добио још за живота. У 16. веку је надимак „Грозни“ значио „импресиван“, „моћан“, „онај који улива страхопоштовање“. Погледајмо зашто је цар Иван добио тај надимак.
1. Био је висок, атлетски грађен и веома снажан
Глава првог руског цара Ивана Грозног реконструисана по лобањи помоћу стереометрије. Лабораторија за пластичну антропологију.
Једно од ретких сведочанстава о Ивановом изгледу оставио је Данијел Принз фон Бухау (1546–1608), посланик Светог римског царства у Московској царевини. „Он је био висок, снажно грађен и пун енергије. Имао је велике очи, продоран и немиран поглед, дугу и густу црно-риђу браду“ – тако је Принз описао 46-годишњег цара Ивана, поменувши и тешки жезал који је цар увек носио, уз суптилну алузију да тај жезал симболизује цареву „импозантну храброст“.
Скелет Ивана Грозног из његовог гроба.
Гроб у коме је сахрањен Иван Грозни отворен је 1963. године, после чега су совјетски историчари проучили његове посмртне остатке. Тако данас имамо представу о Ивановој конституцији. Он је несумњиво био веома снажан човек. Анализа је показала да је био висок 178 цм и тежак 85-90 кг, што су прилично велике пропорције и за савремене људе, да и не говорио о људима 16. века. Према томе, није чудо што је цар својом појавом уливао страхопоштовање.
2. Он се доста интересовао за науку, што је плашило савременике
„Цар Иван Грозни“
У младости Иван није много марио за учење. Радије је проводио време на гозбама, често са паганским комедијашима, што није наишло на одобравање у круговима ондашњег свештенства. Одавао се разврату, блуду и пијанству, одбацујући све савете да се окрене побожном животу, као што доликује православном владару.
А те савете су му, између осталих, давали Максим Грек (1475-1556), један од водећих интелектуалаца тога доба, који је у Русију позван из Европе, и Силвестар (?-1566), свештеник Благовештенског храма у Москви. Они су на крају ипак убедили Ивана да престане са развратним начином живота. Он је послушао њихове савете крајем 1540-их.
Максим Грк
Public domain
Иван је учио стране језике и дубље се упознавао са научним достигнућима. При његовом двору су моралну и новчану подршку добијали страни лекари, астрономи и научници. Почео је да скупља ретке књиге и рукописе, од којих се, наводно, састојала његова изгубљена библиотека. Питање је да ли је та библиотека уопште постојала, али је извесно да је Иван стекао репутацију интелектуалца. Сматрало се да је упућен и у магију, тако да је то додатно уливало страхопоштовање и његовом окружењу и његовим непријатељима. Поред тога, цар Иван је писао стихове и компоновао музику.
3. Био је импулсиван од детињства
„Цар Иван Грозни и његова дадиља“.
Карл Богданович Вениг/Харковски државни музеј ликовних уметности
Бројни извори указују на то да је иван био изузетно свиреп. Имао је 15 година када је наредио да се један његов млади пријатељ (кнез Михаил Трубецки) погуби због ситне свађе, а да се другоме (Афанасију Бутурлину) одсече језик зато што је проклео цара. За живота је у наступима гнева убио неколико блиских људи.
Та бруталност је вукла корене из детињства, када су му бољари и побуњени житељи Москве побили чланове породице, а услед дворских интрига је постао параноичан. Додуше, испоставило се да је имао и разлога за параноју. Како је убедљиво доказао савремени руски историчар Сергеј Шокарев, а потврдила анализа Иванових посмртних остатака, узрок цареве смрти (као и смрти његовог сина) било је тровање живом.
4. Он је покорио Казањски канат, најмоћнији остатак Златне Хорде
Казањ, прва половина 16. века.
Public domain
Прва половина 16. века била је доба процвата Османлијског царства којим је управљао Сулејман Величанствени (1494-1566). Утицај Османлија се простирао чак и на Кримски, Астрахањски и Казањски канат. Над руским земљама се надвила неизбежна опасност да буду покорене од стране муслиманских канова. Казањски и астрахањски кан су угрожавали руске земље и пљачкали их приближавајући се Москви, Нижњем Новогороду и Владимиру.
Убрзо након што је 1547. године постао први руски цар, Иван Грозни је повео војску на Казањски канат, најмоћнији остатак Златне Хорде. Представници руског свештенства, на челу са Макаријем Московским (1535-1556) говорили су да се сви руски ратници који учествују у походу боре за хришћанство и да ће стећи вечно блаженство ако погину у тој борби.
Москва, Црвени трг 1634. Овако је у 17. веку изгледао храм Василија Блаженог.
Страхопоштовању које је руски народ осећао према цару допринела је и чињеница да је Иван лично предводио војску у походу на Казањ, почев од 1547. Савременици су хвалили Ивана који је ризиковао сопствени живот преваливши пут од Москве до Казања, а није седео у своме дворцу док су други ризиковали живот у боју. Иван је покорио Казањ 1552. године и лично ушао у град као победник. Руски народ се радовао тој победи, а Иванов ауторитет је невероватно порастао. Била је то заиста тешко заслужена и важна победа, у чију част је подигнут храм Василија Блаженог у Москви, који је и данас једна од највећих знаменитости руске престонице.
Откако је Казањски канат покорен, надимак „Грозни“ се асоцирао са Иваном. Историчари нису јединствени по питању где и када се тај надимак први пут појавио, али постоје подаци да се он доводио у везу са царем Иваном у народним песмама друге половине 16. века. Пре Ивана се тај надимак односио на његовог деду, великог кнеза Московског Ивана III (1440-1505), оснивача Московске државе.
RBTH
