Како да ти захвалим, танго отплесан, баш кад су се се сви
снови скрили под очне вијеђе, и сва чулност,
оморина постала.
Како да ти покажем нову радост, што је разумом кушам, кроз све лепоте писања, замрлих прстију, и истине што живот испуњава.
Како да не живим сваку реч којом си изрекао
моје бивање, тежње моје несвелости, близином
чулности, осетном само мени.
Како да ти показем сузе, округле, котрљајуће,
прошле, некад сведоке унутрашњих немира,
сад радости, израза, страсти, узвишености.
Задовољство у сопственом постојању, неисцрпност благоглагољивог духа, досећања,
мир што се тка данима надолазећим, без нијанса страха, одустајања од планова шарених,
богатсвом поезије опточено, тангом љубави
одговорено….
