Признавање неког неправославног учења од стране Православне Цркве, из разлога икономије, и његово укључивање у догматику као истинито, за Цркву је потпуно немогуће.
Сасвим је пак друга ствар примењивати такозване „привремене границе очекивања“ према људима који погрешно говоре о питањима вере и износе неко наопако учење.
Прво је незамисливо, никада се није догодило у прошлости и немогуће је у будућности, јер је Црква „стуб и тврђава истине“, а не сабор јереси.
Што се пак тиче показивања привремене толеранције према људима који погрешише у догматским питањима, то се често дешавало у историји Цркве. Дакле привремене толеранције према таквим људима је било врло често у историји Цркве али не и толеранције према погрешном учењу тих људи.
Неко ће се вероватно запитати: „Из којих извора се црпе овакви закључци?“ Наравно, из Светог Предања Цркве и из Црквене историје!
Ако пажљиво и смирено а не самоуверено и брзоплето проучимо ово питање, видећемо да Црква врло често у својој историји, у њеном начину деловања, признаје и користи такозване „привремене границе очекивања“. Црква дакле често пута мајчински и човекољубиво чека да се поједини људи или целе заједнице тргну из таме неке јереси у коју су упали, ка светлости истине, не осуђујући их одмах, по неком аутоматизму.
На пример, зар није истина да је Православна Црква, из разлога човекољубиве икономије, вековима трпела многе Латине, у смислу да их није по аутоматизму искључивала из Цркве? Истина је! И зар је Црква у време таквог њеног „привременог очекивања“ да се Латини покају и врате на православни пут, престала бити Црква? Наравно да није! Но, за духовно незреле људе, такав став Цркве је већ скандал.
Црква је Царство Благодати и Она није брзоплети и нечовекољубиви преки војни суд. Црква, вековима уназад, вођена Духом Светим, увек видовито гледа далеко унапред и разматра многе факторе пре него што донесе одлуку.
Црква дакле није незрела и брзоплета скупина испрепаданих појединаца, већ Мајка која мудро и са дубоком вером дуго чека да јој се врате заблудела деца.
Неко ће рећи – а где су примери таквог понашања Цркве у историји? Ево неколико.
Вероватно сте упознати са причом о Св. Августину. Његово учење о безусловном предодређењу је неправославно. Треба напоменути да то није и једина догматска грешка пронађена у његовим делима. Упркос томе, Православна Црква га, узимајући у обзир све факторе, никада није осудила, а од тада је прошло преко петнаест векова! Зашто? Тако је проценио Дух Свети који непрекидно обитава у Цркви.
У исто време, Црква никада није прихватила поједине неправославне ставове Св. Августина.
Сличан је пример и са неправославним учењем Св. Григорија Ниског о томе да ће се сви непокајани грешници спасити и вратити у стање праведности. Црква је наравно одбацила ово мишљење Св. Григорија Ниског али самог Григорија никада није осудила. Насупрот томе Она га је, узимајући у обзир цело његово учење, као и Св. Августина, унела у диптих светитеља.
Шта би, да су тада живели, урадили многи данашњи брзоплети осуђивачи патријараха, епископа и свештеника? Засигурно би преко ноћи, безумно и брзоплето, осудили и Св. Августина и Св. Григорија Ниског, као јеретике.
Видите ли суштинску разлику између смиреног и сталоженог духа Цркве и брзоплетог и гордог духа неискусних и несмирених појединаца расколничког духа?
Нажалост, неки од њих би у знак протеста што Црква није прихватила њихову брзоплету осуду Св. Августина и Св. Григорија Ниског, изашли и из Цркве и отишли у неке од десетине расколничких група – као што данас чине Артемијевци, Акакијевци и други расколници.
Зашто би тако учинили? Зато што су такви појединци умислили да су управо они носиоци духа Црква и судије другима, заборављајући и несхватајући да је суд Цркве човекољубиво и небрзоплето мистично дисање Духа Светога и трепетно молитвено ослушкивање Тајне која Црква јесте сама у себи. Они превиђају да је Црква саборни и мистични богочовечански организам који дише ставом „изволе се Духу Светоме и нама“. Она није заједница неодговорних појединаца или пак јефтиних јутјуб профитера.
Црква није ни преки војни суд који на прву грешку неког њеног члана одмах брзоплето пуца по њима разним анатемама, хистеричном галамом и паничним ширењем страха. Без мудрости, без смирења, без дубље молитве, без присутности и далеководости Духа Светога
Показаћемо још један пример „привременог очекивања Цркве“ и показивања њене смирене мајчинске мудрости.
Св. Кирило Архиепископ Александријски дознао је 428. године да је тадашњи Архиоепископ Цариградски Несторије, почео учити, и у храму допуштати проповед јереси, да је Пресвета Богородица само Христородица а никако Богородица.
Како је реаговала Црква на ову јерес?
Прво је Св. Кирило упутио лично писмо Несторију где га опомиње да његово учење није хришћанско. У исто време он га у писму назива „Ваше богољубље“ и „Ваше благородије“. И не само то, већ га наставља помињати на Литургијама. Дакле, и поред очите јереси коју је исповедао Несторије, Св. Кирило се не усуђује да сам прекида помињање Несторија нити да га сам осуди.
Затим Св. Кирило сазива Сабор епископа Северне Африке где заједно осуђују јеретичко учење Несторијево али не и самог Несторија, човекољубиво га чекајући да се покаје и врати православном исповедању истине о Христу Богу и Богородици. Оци афричког Сабора, Несторија и даље ословљавају са ‘Ваше богољубље“ и слично. И даље га не бришу из Диптиха за помињање на Литургијама. Дакле, Црква га и даље човекољубиво чекаше да се покаје.
У трећем писму Св. Кирило обавештава тадашњег Рисмског папу Светог Целестина о целом проблему и тражи његово мишљење. Папа Целестин саветовао је Св. Кирила Александријског да се Несторију да још мало времена да се покаје, али подржава Кирила и његове епископе, у ставу да је учење Несторијево јеретичко.
Међутим, и после тога, и папа Целестин и Св. Кирило, и даље не бришу Несторија из Диптиха за помињање на Светим Литургијама. Дакле, пуне три године Несторије је јавно проповедао јерес али није по аутоматизму осуђен од Цркве, већ је Црква опет показала „привремено очекивање“ да се Несторије покаје. За све то време, пуне три године Нестирије не само да није осуђен већ му је човекољубиво дато пуно прилика и времена да се покаје.
После целе три године сталне и упорне преписке Св. Кирила и папе Целестина са Несторијем, у којима се од Несторија тражило да се одрекне јереси, његово име није престало да се помиње на Литургијама ни у Александрији ни у Риму.
Тек када је 431. године сазван Трећи Васељенски Сабор у Ефесу и када је Несторије остао упоран у својој јереси, Црква је осудиола не само Несторијеву јерес већ и њега лично, јер је остао упоран у свом страшном кривоверју.
Видимо ли колико је то различито од брзоплетог суда интернет осуђивача Цркве? Суд Цркве никада дакле није био брзоплето, панично или пак од страних служби наручено медијско „сечење“ глава онима који су Црквена јерархија. Црква увек има вечну и непогрешиву Главу – Господа Христа!
Архимандрит Петар Драгојловић, Игуман Манастира Пиносава
