О, свете ког сам недостојан,
хоће ли јатити ме траве?
Колико праведних опхрвах?
Светло је моје од убоја –
усирило сопствену крв, а
зла настављаху да га даве.
Зајудиле су ми се гране
повезом преко изданака…
Ја одбегох од прогоњених.
Положих душе им поспане
са самртима… У корен их
ударах даха… Неједнака
земља је после сваке смрти.
Највише бејаше макања…
Раздор је све што силом наста.
Колико ада сам упртих
с усахлим кљуновима ласта!
За мном у огањ дан потања.
*
О, свете ког сам недостојан,
хоће ли јатити ме траве?
Колико праведних опхрвах?
Светло је моје од убоја –
усирило сопствену крв, а
зла настављаху да га даве.
Из књиге песама – ЧОПОРИ.
