Велика је ствар умети слушати другога и уважавати туђе мишљење. У школи где држим веронауку више ми се допадају ученици који ми се супротстављају, који не прихватају из прве оно што им говорим од оних који увек прихвата све што им кажем. Не желим да чујем формално „да“, већ желим да ми дете објасни зашто каже „да“. Ако дете подели своје мишљење са тобом, чак и ако се то мишљење разликује од твог, знај да си стекао нешто веома вредно – његово поверење. Дете ти са поверењем отвара душу, чак и када се не слаже са тобом, а то значи да те се оно не боји. Шта је боље да дете ћутећи седи пред тобом, док га изнутра раздире сумња, мисли му лутају, досадно му је, јер не разуме о чему говориш, или пак да ти дете отворено каже: „Оче, не слажем се са тим што говориш, о томе имам другачије мишљење“.
Када ми то каже неко дете, ја му одговорим овако: „Реци ми шта мислиш, не бој се. Хајде да поразговарамо о томе. Ти ми реци свој став, а ја ћу ти рећи шта о томе каже Црква, и ако будем успео да те убедим, то ће бити добро. А ако не будем успео, ништа страшно. Живот ће те убедити. Отићи ћеш из школе, живећеш свој живот, чинићеш грехе, радићеш шта хоћеш, али ја знам да сам био у праву у разговору са тобом и видећеш да ће те живот научити. Но, и поред тога ја немам право да те на било шта принуђујем, да ти намећем оно о чему ти говорим, чак и ако знам да говорим истину.
Чак и ако си некоме рекао најбоље, најистинитије речи. он те речи треба да прихвати слободно и да се по слободној вољи сагласи са њима. Христос је рекао: Ко хоће нека иде за Мном (Мк. 8, 34). Узвишене и страшне речи о слободи!
Из књиге-Духовни живот у свету без Христа
