Евхаристија је, дакле, делање, живот и етос Цркве.

То је крајње остварење хришћанске истине и хришћанске етике – пројава у личности сваког верног – аутентичног етоса који одговара човеку као цару, свештенику и пророку.

У хришћанству нема ничег површног (баналног)„, каже се у макаријевској беседи, „јер је то велика тајна. Спознај, дакле, своју племенитост и да си позван у царско достојанство. Ти си народ изабрани, свештенство и свети народ. Јер је тајна хришанства страна овоме свету.“

Заједница у Телу Христовом „је најдрагоценије миро„, „небеско миро. Када су верни њиме помазани, они постају Христоси по благодати, како би били цареви и пророци небеске тајне„.

Они су синови и господа и богови.

Царски етос који се открива и пројављује у литургијском животу односи се на васпостављање владавине човекове личности над његовом природом, уздизање те природе могућношћу личносног живота.

Човек одбија да буде роб захтева и потреба аутономне природе.

Он је тај који господари и влада над „стварима“, над делима и њиховим исходима, како у природној творевини тако у својој личној твари (материјалности), а пре свега у својој сопственој природној испостаси.

Буди као цар у свом сопственом срцу„, пише Свети Јован Лествичник, „седећи узвишен у понижењу: реци смеху „иди“ и он одлази; и слаткоме плачу „дођи“ и он долази; и телу, нашем слузи и тиранину реци „учини то“ и оно чини“.

У традиционалним друштвима, слика цара симболизује поредак који допушта да истина живота, као заједница и склад у односу буде остварена.

А представа човека као цара у језику Цркве изражава човекову личносну способност да преобрази беспоредак аутономних воља и неслагања међу индивидуама у поредак и склад љубави и заједнице, у живот и истину.

То је евхаристијска употреба света, порицање природне аутономије и ослобођење личности од потчињености индивидуалној самодовољности, васпостављајући тако царску власт човека над природом и јединственост његовог живота.

Притом, царско достојанство човека показује племенитост његовог порекла.

У читавој материјалној творевини, само је он створен да учествује у истинитом постојању и животу, само је он обдарен личном посебношћу и слободом.

Само он има способност да дâ творевини живот и бесмртност преображавајући твар на темељу односа и заједнице са Богом.

Извор и „циљ“ човековог постојања је у љубави Божијој, у Божијем начину постојања: због тога Евхаристија, која преставља остварење тог циља, означава човечанство као „ближње“ Богу,, као „род најсличнији“ Богу и „царски народ“.

 

ИЗВОР: Христо Јанарас, Слобода морала

 

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име