Морбидни страх од греха, егоцентрична фобија од умањења заслуга нашег индивидуалног селфа, јесте последица законског и јуридичког разумевања човековог односа са Богом.
Унутар Цркве, пак, тај однос је преображен у љубавни ерос према Христу, изведен из личног искуства Његове благодати и љубави према човечанству.
Ова основа Црквене етике је истоветна са основом њене вере и живота; поистовећење живота и постојања са догађајем личносне заједнице. Црквена етика је етика личне посебности и слободе, јер је њена истина, истина личности – једине стварности која утемељује биће.
Чак и у дубини свог палог стања и свог егзистенцијалног отуђења, човек остаје личност. Он оваплоћује страшне могућности усмеравања себе против Бога, супротстављања бездану божанске љубави вртоглаве висине сопствене побуне и порицања.
«Мноштво мојих прегрешења и бездан Твога суда који ће их судити, о Спаситељу мој, ко ће спасити душу моју?»
Тако иде стих из тропара на велики Уторак познат у Православној Цркви као ,,тропар монахиње Касијане“ у коме се блудница која Му је опрала ноге обраћа Христу бојажљивим поређењем.
Ту је иста неистраживост величине дубине два бездана: греха човековог и милосрђа Божијег, неизмериве границе истине личног Бога и људске личности откривене кроз дело покајања. Тешко је заобићи Пастернаков коментар на раније наведени стих. «Каква блискост, каква једнакост појмова Бог и живот, Бог и засебна личност, Бог и жена!»
Препознавање греха може човеку открити егзистенцијалну димензију његове личности која представља безграничну и чак немерљиву дубину тајне божанског живота.
Оно што ми, пак, видимо као грех често јесте законска и психолошка последица кривице која је установљена конвенционалним мерилима друштва: то је осећај да смо прекршили неки закон, осећај који нас оставља са неодговореним питањем ко га је успоставио и којим ауторитетом.
Још чешће,, ми преносимо стварност греха на случајеве погрешног понашања које излази изван норми грађанске пристојности: криминал, мучење човека од стане другог човека и флагрантно неправедни однос према људима. Ово померање осигурава да већина нас има осећај мање или веће безгрешности.
Када се овоме дода важност коју савремени човек придаје рационалном испитивању установљених мерила и лакоћа са којом он интерпретира традиционалне «вредности» као друштвене предрасуде, све што остаје од греха јесте утисак ограничавајућег гушења човека, или чак комплекса од кога се он мора ослободити по сваку цену.
Црква, опет, долази и усложњава наше поједностављено тумачење, откривајући грех у његовој егзистенцијалној димензији која одговара бездану божанског живота.
Ово је другачији пут виђења греха који превазилази циљ наших друштвених и објективних мерила.
То је грех преображен у покајање, човеков неуспех мерен величином његове аутентичне егзистенције, истина његове личности које је икона личносног Бога.
Из књиге – Слобода морала
