Поступак довођења света у живот и „творења речи (= логоса) од њега“ утемељен је на свештеничком својству човека, на свештеничком етосу који се тиче могућности човекове личности да премости егзистенцијални јаз између створеног и нествореног.
Ако свештенички етос одсликава славу иконе Тројичног Бога у човеку, онтолошко првенство личности над природом, онда се свештенички етос односи на пројаву друге тајне божанског постојања: на разлику између природе и енергија која очувава стварност природе унутар егзистенцијалног догађаја личне посебности.
Свет је створен и доведен у живот енергијама Божијим.
Свеопшта Литургија Речи је савршена (саделана) у читавој творевини.
Та стварност се одсликава у разликовању материје и духа у човеку и у начину на који је материјани свет, у човековој ипостаси, сабран и обдарен смислом.
Свет је последица деловања божанских енергија у разноликости лепоте постојећих ствари.
На тај начин се открива како творачке „речи“ (логоси) божанске Премудрости имају личносни карактер.
Али, само разум и енергије човека, могу творевини да сусретну и препознају полифонију речи (логоса) божанске енергије.
У исто време, човеково тело превасходно представља личну посебност енергија његове природе и управо у том телу начело личне посебности се сусреће са личним начелом или «речју» (логосом) божанске творачке енергије.
У човековом телу света Литургија,, сједињујући створени и нестворени живот, има свој извор и пуноћу.
Икона свештеника у традицоналним друштвима симболизује човеков напор да премости јаз између оностраног и овоземаљског, његово настојање да жртвује оно што му је најдрагоценије из овог пролазног живота, како би задовио вечно постојање.
Слика свештеника у језику Цркве изражава способност човекове личности за давање живота и бесмртности читавој творевини у његовом сопственом телу, сједињујући га и «калемећи» на божански живот.
То је то евхаристијско узимање и употребљавање света, које води преображају смртног живота у вечни, «жртвовање» онога што је индивидуално и смртно зарад личнонсног живота и бесмртности.
Човек је свештеник природне творевине: он учествује у материјалном и сабира читаву творевину у својој личности, «као природна свеза,, посредујући између свих крајности кроз делове који су му подобни,, и доводећи у себи у једно оно што је по природи растављено великим растојањем», да то кажемо речима Св. Максима.
Човеков однос са светом је непосредан и органски: то је начин на који он све усваја у себе.
То је његова храна, његово пиће, његова одећа и све што може да учини уз помоћ техничких вештина.
Као што смо раније рекли, када ово почне да служи побуњеној индивидуалној самодовољности, наша свакодневна употреба света се претвара у прогресивно разарање природе које се завршава у распадању и смрти.
Природа је намамљена у побуну заједно са човеком, пошто личност човека представља једину могућност постојања за природу.
Када, с друге стране, човекова употреба света постане евхаристијски однос са Богом, тада се материјална природа открива као «locus» у коме се срећу и међусобно прожимају енергије Бога и човека, икона Речи која се оваплоћује и постаје човек.
Евхаристија је Литургија живота која се савршава кроз ипсотасно јединство створеног и нествореног.
То је преображај „рода“ света у тело Бога Логоса.
ИЗВОР: Христо Јанарас, Слобода морала, Крагујевац, 2007.
