У наредним месецима наш портал ће објављивати изводе из књиге „Азбучник вере“ Христа Јанараса у нади да ће вам ови изводи бити повод за прво или поновно читање.
Постоје знања или науке које називамо позитивнима: оне претендују на позитивност, односно на сигурност, што је карактер неоспорне потврђености. Сваки човек може да се увери у њихову истинитост посматрањем, опитом или математичким размишљањем. Оне се односе на стварност света који нас окружује и представљају знања и науке физичке (природне) стварности.
Подједнако позитивнима појављују се и науке које се баве феноменом социјалног живота људи, његовом организацијом и функционисањем, или се занимају веродостојним информацијама о прошлости – историјом човека. Овде је знање емпиријски и непосредно потврђено, а то значи сигурно и обавезно за свакога.
Чини се да је то сигурно, позитивно и неоспорно знање основно достигнуће наше данашње цивилизације. Сваки аспект нашег начина живота, од породичног одгоја и школског образовања па до професије и организације структура и институција нашег заједничког живота, претпоставља, а такође има за циљ, оно што називамо објективношћу: свима видљиво, опипљиво и постојано знање.
Захтев за објективношћу, као атмосфера и као начин размишљања и сама по себи схватљива нужност, оставља печат на човеку наше епохе. Одрастамо учећи се да поштујемо све оно што је логично, односно неоспорно исправно. Наоружавамо се објективном исправношћу јер само она има ауторитет и води ка заједничком сазнању и остварењу конкретних циљева.
Истовремено, међутим, унутар нашег рационално организованог живота, и даље остају присутна извесна питања која је могуће поставити у вези са захтевима позитивног знања. Прва група таквих питања повезана је са искуством које имамо у простору уметности: шта је то што једну Рембрантову слику чини другачијом од слике Ван Гога, музику Баха од музике Моцарта? Како се то дешава да уметничко стваралаштво човека остаје непотчињено никаквом позитивном предодређењу и никаквој објективној класификацији? Како то да мермер, боје или речи „садрже у себи лик човечији”, као што то каже песник, односно чувају јединственост и несличност свакога уметника утиснуту у његово дело?
Таква питања, на која „позитивно знање” не даје никакав одговор, рађају се из самог посматрања природе онда када превазиђемо једноставно уверавање у објекте и запитамо се о њиховом почетном узроку и о њиховом крајњем циљу: како је настало све оно што постоји око нас и камо је управљено? Да ли је настало од некога или је настало случајно? Постоји ли заувек и хоће ли постојати на исти, бесловесан и необјашњив начин? Било какав одговор да добијемо, он је у подједнакој мери произвољан и недоказан – опет према критеријуму позитивног знања. И како протумачити красоту света (космоса), хармонију, поредак и органску функционалност којој служи свака и најмања ситница физичкога света?
И поред свега тога, у једном тренутку свога живота, на неком „раскршћу свога пута”, сусрећемо се неизбежно са болешћу, са пропадљивошћу, са смрћу. Тада искрсавају најнеумољивија питања: каква је логика тога привременога круга нашег биолошког постојања? Завршава ли се, дакле, све на два метра испод земље? И шта је то што се са смрћу гаси, те оставља тело да се као неутралан предмет распада у прах? Шта је то човечији поглед, реч, његов смех, гестикулације, његов „израз”? Оно што се смрћу гаси јесте оно што га чини јединственим, несличним и непоновљивим – начин на који воли, на који се радује, на који болује, посебан начин на који сваки човек остварује свој живот. Да ли је све то и оно друго што човек данас покушава да изучава уз помоћ научности „дубинске психологије”, како је називамо, – то јест свест, подсвесно, несвесно и, на крају, ,ја” (его), идентитет човека, – да ли су све то биолошке функције, као што су варење, дисање и циркулација крви? Или човек јесте (бивствује), постоји, на начин који се не исцрпљује у његовим биолошким функцијама, и то на такав начин који човека чини истински постојећим, кога се не дотичу време и смрт?
