Иконе насликане на сушеној риби биле су некада популарне међу припадницима одређеног слоја људи. Али зашто су користили баш рибу?
Икона на сушеном иверку је једна од најређих врста иконе. До данас је сачуван мали број. Два примерка су још 1906. године доспела у Руски музеј у Санкт Петербургу. То су иконе насликане у XIX веку уљаним бојама са обе стране сваке рибе. На њима су приказани ликови Исуса Христа и Пресвете Богородице.
Сликање ликова светитеља на сушеној риби био је стари чумацки обичај. Али зашто су изабрали управо овај материјал? И ко су уопште били чумаци?
Како је риба повезана са хришћанством?
Риба је један од најстаријих симбола хришћанства. На грчком је реч за рибу ΙΧΘΥΣ („ихтис“) истовремено акроним фразе: Ἰησοῦς Χριστός, Θεοῦ Υἱός, Σωτήρ – „Исус Христос, Син Божји, Спаситељ“. То није случајно, јер управо риба има посебно место у библијској симболици. На пример, Христос је са две рибе и пет хлебова нахранио пет хиљада људи, а његови апостоли Петар, Андреј Првозвани и Јован Богослов били су рибари. Сам Исус их је називао „ловци људи“.
Тајна вечера, фреска у Мрачној цркви (Кападокија, Национални парк Гореме), XIII век
Приказ рибе са монограмом ΙΧΘΥΣ или без њега био је визуелни код којим су се међусобно препознавали хришћани у доба њиховог прогона у II–III веку. Указ о религијској толеранцији у Римској империји је потписан 313. године, док су пре тога прикази Исуса Христа били забрањени. Али, рибу сте могли да цртате, и ако би при сусрету један странац на земљи нацртао лук, а други доцртао супротан лук, они су знали да припадају истој вери. Овим симболом такође су се обележавали састанци хришћанских заједница и хришћански гробови.
Најзад, за сликање својих икона чумаци нису изабрали само материјал који има симболичну вредност, него и материјал који им је био најприступачнији. У XIX веку сушена риба је била један од производа који се превозио трговачким путевима.
Чумаци у Малорусији, 1850-1860, Иван Ајвазовски
Ко су били чумаци?
Тако су се у периоду од XVI до XIX века на територији данашње Украјине и југа Русије називали трговци који су превозили робу запрегама на велике удаљености. Пре свега су продавали со и рибу. Свој товар чумаци су превозили од мора трговачким путевима прелазећи стотине километара, одлазећи притом и у друге земље.
Чумаци на одмору, 1885, Иван Ајвазовски
Типичан чумак је поседовао неколико десетина запрега и волова, које је упрезао у караван. Понекад би се чумаци удруживали и тада је караван могао да броји и по 100-150 запрега. 40-их година XIX века са Крима се сваке године одвозило по 130 тона соли, а у том послу је учествовало око 30 хиљада чумака. Превозећи робу чумаци су преузимали велики ризик. Постојала је, наиме, могућност да их нападну разбојници и одузму им робу. Зато би чумаци често унајмили наоружане људе за заштиту каравана. А како би умирили своје бриге, са собом су носили амајлије. Биле су то иконе на рибама. Окачили би их на кола (што подсећа на иконице у савременим аутомобилима) и поклањали црквама заједно са драгоценом сољу, како би обезбедили заштиту светитеља.
Чумацки тракт у Мариупољу, 1875, Архип Куинџи
Иконе на риби почеле су да нестају када је нестао чумацки посао, односно, када је железница заменила њихов труд. Чумаци су тада остали само на платнима познатих руских сликара: Архипа Куинџија, Ивана Ајвазовског, Алексеја Саврасова и других.
РБТХ
