Liberte, egalite, fraternite — како то лепо звучи, али шта је то liberte? Слобода, каква слобода? Слобода да свако може чинити што му је воља, наравно, у границама закона. А, кад можеш, међутим, да чиниш све што ти је воља? Само онда кад имаш у џепу милион. Шта је човек без милиона? Човек без милиона није онај који ради шта хоће, већ онај са којим други раде шта хоће. А, шта из тога произилази? Произилази то да поред слободе постоји једнакост пред законом. Међутим, ако је то тако како је у Француској, онда сваки Француз може, и треба, такву једнакост да сматра за личну увреду. Шта је онда остало од лозинке? Братство! Е, тај део лозинке је најинтересантнији, и треба признати да је на Западу све досад представљао главни камен спотицања. Човек са Запада прича о братству као о некаквој великој сили која покреће свет, а притом губи из вида да се братство не може ни од куда набавити ако га нема у стварности. Отуда мисле да по сваку цену треба братство створити. Међутим, братство се не може створити, јер оно сâмо настаје, оно је Богом дано, налази се у самој природи, али њега у природи код Француза, Немаца, Енглеза, уопште западног света, нема, постоји само индивидуално начело, начело своје властите куће, принцип самоодржања, самопривређивања и ефикасности, самоопредељења свога ја, супротстављња тога ја целој природи, свим осталим људима, као самосталног законитог начела које по вредности стоји потпуно једнако свему што постоји ван њега. Из таквог истицања самог себе (себичности) није се могло, нити се икад може, родити братство. Зашто? Зато што у братству, у правом братству није потребно ја, личност, да се брине о правима једнакости и равнотежи са свима осталима, већ би све то остало морало само да приђе личности која тражи своја права, томе индивидуалном ја, и то без молбе тог ја, да га призна равноправним и по вредности једнаким самом себи, тј. свему осталом што постоји на свету. И не само то, већ побуњена личност која тражи своја права треба да цело своје ја, себе целу, жртвује друштву; дакле, не само што треба да тражи своја права већ је дужна да их без икаквих услова преда друштву. Али личност са Запада није навикнута на такав ток ствари, она хоће све на јуриш за себе и само за себе, она тражи своја права, она хоће да дели целину и узме је за себе — а ту онда нема, нити може бити братства.
Наравно, човек се може препородити! Али, за тај препород потребно је да прође хиљаду година, јер сличне идеје треба да нам прво уђу у крв да би постале стварност. Дакле, рећи ћете ми ви, човек треба да се одрекне себе, своје личности, да би постао срећан! Зар је спасење у тој безличности? Напротив, кажем ја — не само да треба да се одрекне личности већ управо треба да постане личност у много већој мери него што је она која се сада формирала на Западу. Треба добро схватити: добровољно, потпуно свесно и без икакве принуде учињено самопожртвовање самог себе у корист свих других људи, то је знак највећег развитка личности, њене највеће снаге, највеће власти над собом, најузвишеније слободне воље. Добровољно дати свој живот за друге, бити разапе за све на крст, поћи на ломачу може само личност која је максимално развијена.
Човек постоји само зато да употреби себе као жртву другима, да би и сви други исто тако постали слободне и срећне личности. То мора постати природни закон и томе мора да тежи нормалан човек. Међутим, ту постоји једна танка длачица која ако случајно упадне у машину, све за трен ока одлази у парампарчад. Наиме: несрећа је ако се у том случају појави ма какав, макар и најмањи, себичан рачун, лична корист, лични интерес. На пример: ја приносим на жртву свима целога себе, потребно је, дакле, да та жртва буде потпуна, апсолутна, без икакве помисли на било какву корист, без помисли: ето, жртвујем друштву себе, а друштво ће се зато жртвовати за мене. Не, човек треба да се жртвује тако да дâ све и да још пожели да за то ништа не добије заузврат, дакле, да нико за тебе ни црно испод нокта не жртвује…
Човек треба такав да постане у својој природи, да несвесно постоји у природи целог људског рода, тек тада би настало братско начело, начело љубави према ближњем своме. Дакле, човек сам инстинктивно тежи братству, заједници, слози, да га томе вуче све упркос вековном страдању, упркос варварској грубости и незнању укорењеним у људској природи, упркос вековном ропству и најезди других племена, једном речју, потреба братске заједнице треба да буде у самој природи човековој, да се он с њом рађа или да је такву стакао од памтивека. Без икакве принуде, без икакве користи за себе: ми смо јаки само сви заједно, узмите мене целог ако вам је то потребно, немојте мислити на мене прокламујући своје законе, немојте се нимало бринути, ја вам уступам сва своја права и молим вас да са мном располажете. Моја највећа лична срећа је да се жртвујем за све вас, а да ви ништа не жртвујете заузврат. Уништићу самог себе, слићу се потпуно у ништавило, само да се братство одржи и процвета… Братство на то треба да одговори: узми и ти све од нас, ми ћемо се сваког часа трудити свом снагом да ти имаш што је могуће више личне слободе и више права. Не бој се више ни од каквих непријатеља, ни од људи ни од природе. Ми смо сви уз тебе, гарантујемо ти сигурност, неуморно се старамо о теби зато што смо браћа, сви смо ми твоја браћа, много нас је и зато смо силни, буди миран и ведар, ничег се не бој и надај се у нас.
После тога, разумљиво, нема више ишта да се дели, пошто би све само од себе било подељено. Волите, дакле, један другога, све остало доћи ће само по себи!
Каква утопија! Све је засновано на осећању, на природи, а не на разуму, интересу, користи и рачуну. То је чак у извесном смислу понижење за разум, а цео Запад заснива своје постојање управо на разуму, на рационалности. Шта мислите? Је ли ово утопија или није?
У души западњака нема братског начела, већ, напротив, начело лично, индивидуално, које се стално издваја и с мачем у руци тражи своја права. Егоизам!
Ф.М. Достојевски – СРБИ ИЗМЕЂУ РУСИЈЕ И ЕВРОПЕ
