Петербург, 11. април 1880.
(…) Ваше мишљење о мени свакако ценим: они редови које ми је показала Ваша мајка из писма што сте га њој писали, веома су ме дирнули и чак потресли. Знам да као писац имама много недостатака, зато сам и сам увек незадовољан собом. Можете ли замислити да у неким тешким тренуцима унутрашњег обрачуна са самим собом често болно схватам да буквално нисам изразио ни двадесети део онога што сам желео, а можда и могао да изразим. Тада ме једино спасава свагдашња нада ће ми Бог једном послати толико надахнуће и снаге да се потпуније искажем, једном речју, да ћу исказати све што ми је на срцу и у машти. На недавној одбрани докторске дисертације младог философа Владимира Соловјова (историчаревог сина) чуо сам од њега једну дубоку мисао: „Човечанство, по мом дубоком убеђењу (рекао је он), зна много више него што је до сада успело да изрази кроз своју науку и своју уметност.“ Исти случај је и са мном: осећам да у себи носим много више него што сам до сада као писац могао да изразим. Али, ипак, ово кажем без лажне скромности, осећам да и у ономе што сам изразио постоји нешто што је речено од срца и истинито. …
(…) Али ја стално причам о себи, иако је тешко да не говорим о себи кад разговарам са својим критичаром, тако дубоким и мени симпатичним, кога у Вама видим. Пишете ми о себи, о свом тренутном душевном стању. Познато ми је да сте уметник, да се бавите сликарством. Дозволите ми да Вам дам један искрени савет: не остављајте уметност, чак јој се посветите више него досад. Ја знам, чуо сам (опростите ми због овога) да нисте баш много срећни. Живећи тако усамљено и позлеђујући своју душу успоменама, можете учинити да Вам живот постане сувише мрачан. Постоји само једно уточиште, само један лек: уметност, стваралаштво. Своју исповест, бар за сада, немојте писати. То ће Вам, можда, бити врло тешко. Опростите ми због ових савета, али ја бих веома желео да Вас видим и да Вам кажем макар две речи. После оваквог писма које сте ми написали Ви сте за мене, наравно, драг човек, биће блиско мојој души, рођена сестра по срцу, ја не могу да са Вама не саосећам.
Шта то пишете о својој подвојености? (У писму Достојевском Јунге признаје: “ …у мени постоји подвојеност у карактеру која је доведена до крајњих граница. Та подвојеност ме приморава да чиним оно што, потпуно сам свесна, не бих требала да чиним, и то на некакав судбински начин, јер све околности се склопе тако да ја то учиним. Посебно се у ситницама то испољава.“ прим. и превод Александар Мирковић) Па то је најобичнија црта људи… који нису сасвим обични, црта која је својствена људској природи уопште, али која се ни издалека не среће код сваког човека у таквој мери као код Вас. Ето и зато сте ми блиски, зато што је ова подвојеност код Вас иста као и код мене, и тако је код мене увек било. То је велика мука, али је истовремено и велико уживање: то је изражена свест, потреба да човек буде свестан самог себе, то је доказ да у Вашој природи постоји потреба моралног дуга према самом себи и према човечанству. Ето шта значи та подвојеност. Да нисте интелектуално развијени, да сте ограниченији, били бисте и мање савесни и не би било те подвојености. Напротив, постали бисте веома сујетни. Али ипак је ова подвојеност велика мука.
Мила, веома цењена Катарина Фјодоровна, верујете ли у Христа и његове завете? Ако верујете (или страсно желите да верујете), предајте му се сасвим и муке због подвојености ће бити ублажене, наћи ћете душевни излаз, а то је најважније.
Фјодор М. Достојевски, ПИСМА 1832-1881 (Том III, 1874-1881, стр. 369-370) Логос, Графичар, Београд-Ужице, 2015.
