Не знам зашто је то тако: хоћу само рећи да смијач, као и спавач, углавном нема појма какво му је лице. Необично много људи не зна се уопће смијати. Уосталом, ту се нема што знати: то је дар и не можеш га стећи. Стећи ћеш га једино можда тако да се преодгојиш, да се поправиш и свладаш своје ниске нагоне: тада би се и смијех таква човјека, по свој прилици, могао промијенити набоље. Понеки се човјек смијехом потпуно одаје па можеш одједном открити све његове тајне. Чак и смијех о којем нема двојбе да је паметан бива каткада одвратан. Смијех изискује надасве искреност, а зар су људи искрени? Смијех изискује безазленост, а људи се најчешће смију пакосно. Искрен је и безазлен смијех радост, а зар су људи у наше доба радосни, и знају ли се радовати? (Напомена о радовању у наше доба потјече од Версилова, добро сам је упамтио.) Човјеково је радовање значајка која га највише и потпуно одаје. Гдјекоји карактер не можете дуго прозрети, а насмије ли се човјек сасвим искрено, наједном се сав његов карактер укаже јасно као на длану. Само се човјек који је на највишем и најсретнијем ступњу развоја може радовати заразно, то јест неодољиво и доброћудно.
Не говорим о његовом умном развоју, него о карактеру, о цијелом човјеку. Ако хоћете, дакле, да проникнете некога човјека и упознате га у душу, немојте се задубљивати у то како шути, ни како говори, ни како плаче, па чак ни како се заноси најплеменитијим идејама, радије га проматрајте како се смије. Смије ли се добро, значи да је добар човјек. Пазите при том на све танчине: смијех вам се, на примјер, нипошто не смије учинити глуп, ма колико био радостан и простодушан. Чим запазите и најмањи траг приглупости, то несумњиво значи да је тај човјек умно ограничен, све да се и разбацује идејама. Ако ми смијех и није глуп, али ако је сам човјек, кад се насмијао, одједном постао, тко зна зашто, смијешан, макар и мало, онда знајте да тај човјек нема правог особног достојанства, да га бар нема у довољној мјери. Или, напокон, ако је тај смијех додуше заразан, али вам се, тко зна зашто, чини мало простачки, онда знајте да је и нарав тога човјека помало простачка, те да је све оно племенито и узвишено, што сте прије у њега запазили – или хотимице намјештено, или несвјесно преузето, и да ће се тај човјек послије безувјетно покварити, прихватити се „корисна посла“, а племените идеје одбацити без жаљења, као младеначке заблуде и заносе.
Ову дугачку тријаду о смијеху уметнуо сам овамо намјерно, чак науштрб тока приповиједања, јер држим да је то један од најозбиљнијих закључака које сам извео из живота. А напосе је препоручујем удавачама које су већ и спремне да пођу за свог одабраника, али га још свеједнако замишљено и неповјерљиво проматрају и не могу се никако одлучити. И нека се не смију биједном малцу што се са својим поукама уплеће у брачне послове о којима нема појма. Знам само то да је смијех најпоузданија кушња душе. Погледајте дијете: једино се дјеца знају смијати потпуно добро – зато и јесу чаробна. Одвратно ми је дијете које плаче, а насмијано и радосно дијете рајска је свјетлост, откриће будућности, када ће човјек напокон постати исто тако чедан и простодушан као дијете. И ето, тако нешто дјетиње и управо невјеројатно привлачно засјало је и у тренутном смијеху тог старца.
Ф.М. Достојевски, Младац, Знање, Загреб 1982, 328 – 329.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
prometej.ba
