Само на једном месту на територији опустошене чернобиљске регије закони природе су изгубили на снази – у цркви Светог Илије. За разлику од околине, унутар зидова цркве уређаји за мерење радиоактивности показују апсолутно дозвољени ниво зрачења, који није порастао ни у првим годинама након катастрофе.
Истовремено, сви покушаји стручњака да пронађу било какво научно објашњење за овај феномен, повезујући га са природним аномалијама, били су неуспешни. У савременом друштву, где материјализам, који се усађује деценијама, мирно коегзистира са верским уверењима, веровање у натприродне силе никако није заједничко својство грађана. Међутим, чак су и најтврдокорнији скептици присиљени да признају да понекад постоје појаве за које је тешко могуће наћи рационално објашњење. Један од ових феномена је црква Светог Илије, смештена у Чернобиљској зони искључења. По чему је она позната?
Јединственост ове цркве, која се на први поглед не разликује од многобројних сличних грађевина, је у томе што ју је зрачење необјашњиво заобишло.
Kао што је познато, несрећа, која се догодила у априлу 1986. године у оближњој нуклеарној електрани Чернобиљ, претворила је читаво околно подручје у мртву зону контаминирану радионуклидима цезијума и јода. Огроман број људи био је приморан да напусти своје домове и пресели се на сигурна места за живот. Редовна мерења специјалиста показују да су и данас, после више од три деценије, ваздух и тло Чернобиља засићени смрћу. Они су се помирили с тим, схватајући објективне законе онога што се догађа.
И само на једном месту на територији ове опустошене регије закони природе су изгубили на снази – у цркви Светог Илије. Унутар њених зидова уређаји показују апсолутно дозвољени ниво зрачења, који није порастао ни у првим годинама након катастрофе. Истовремено, сви покушаји стручњака да пронађу било какво научно објашњење за овај феномен, повезујући га са природним аномалијама, били су неуспешни. Штавише, неспорно је да су и многе иконе које се налазе у овом храму стекле чудесне моћи.
Историја храма, који је збунио савремене научнике, има нешто више од једног и по века. Међутим, као што је јасно из преживелих докумената, дрвене цркве су на овом месту подизане неколико пута, једна за другом пропадајући у пожарима. Садашња црква је изграђена 1869. године и служила је готово пола века, све док у њу „комунистички господари живота“, укинувши парохију, нису пренели у надлежност бројних привредних организација. Дуго је била смештена прехрамбена продавница.
1937. године, услед још једне антирелигиозне кампање, издато је наређење да се зграда која је некада служила као храм дигне у ваздух, али су бивши парохијани, продирући унутра, легли на под и објавили да су спремни да умру заједно са својом оскрнављеном светињом. Да би избегле отворену конфронтацију са становништвом, власти су биле принуђене да преиначе своју одлуку. Следећи пут Црква Светог Илије је била на ивици уништења 1941. године, када је, пре принудног повлачења совјетских трупа, минирана. Тада је поново спасен само захваљујући посвећености локалних становника. Послератне године биле су обележене одређеним ублажавањем владине политике према религији, што је довело до оживљавања појединих, претходно укинутих парохија. Међу њима је била и православна заједница цркве Светог Илије, која је постојала до кобне 1986. године.
После страшне катастрофе коју је човек створио у нуклеарној електрани у Чернобиљу 26. априла 1986. године, све цркве смештене у контаминираном подручју, укључујући и цркву Светог Илије, затворене су. Међутим, након неколико година, украјинске власти почеле су да добијају многа писма са захтевом да отворе ову цркву и дозволе одржавање богослужења у њој. Поруке су стизале од локалних становника, који су одбили да се преселе ван контаминиране територије, као и од бивших запослених у НПП, који су изразили жељу да живе остатак свог живота без напуштања зоне радијације.
Пре него што су донели одлуку о овом питању, власти су дале упутства за мерење нивоа зрачења у храму, планирајући, на основу добијених резултата, да вернике одврате од њиховог лудог подухвата. Међутим, на опште запрепашћење, инструменти нису забележили никаква одступања од норме и добијено је одобрење за наставак верског живота у њему. Међутим, ни један покушај да се пронађе објашњење за овај феномен, иако је остао у оквиру материјализма, није био овенчан успехом.
Навешћемо још једну чињеницу – колико изненађујућу, толико и непобитну. Чињеница је да се тачно 10 година пре избијања трагедије, на страницама новина „Чернобил“ појавио фељтон ироничног наслова „Изуми црквењака“.
Тих година још увек се водила активна атеистичка пропаганда и редовно су објављивани слични чланци, али у овом случају аутор је, нескривеним исмевањем, рекао да су, према речима парохијана цркве Светог Илије, сви били сведоци чуда: на небу изнад главе појавио се лик Пресвете Богородице, која је у рукама држала гранчице пелина и благосиљала храм с њима. Сви су истовремено приметили да је Њено лице било пуно туге.
Овај чланак би био заборављен да аутор није назначио тачан датум онога што се догодило – 26. априла 1976. године, другим речима, тачно 10 година пре трагедије, и који се понављао дан за даном…
У цркви постоји и посебна икона – зове се „Чернобиљски спаситељ“. Њу је у сну је видео један од ликвидатора, партијски организатор нуклеарне електране у Чернобилу Јуриј Андрејев, који је добио велику дозу зрачења и био у озбиљном стању у болници. Шокирани човек је о томе рекао свештеницима.
Убрзо је одговарајућа икона насликана у Тројично-Сергијевој лаври и освећена у Kијеву. Приказује Исуса Христа са Богородицом и Архангелом Михајлом. Они стоје на облацима, а испод њих, на земљи, су хероји-ликвидатори (лекари, грађевинари, ватрогасци итд.) И душе мртвих.
Занимљиво је да се након насликавања ове иконе Јуриј Андрејев опоравио.
Пријатељ Божији / Курир
[…] Извор: Чудо […]