Живео је у монашкој келији скромној,
у строгом посту и непрестаној молитви,
а у несвакидашњој радости духовној,
умео је да све око себе омолитви!
Служио је Господу ревносно, истински
као монах врлински и бисер хришћански,
као диван владика рашко-призренски
и први међу једнакима, патријарх српски!
Хранио се оскудно и Богу благодарио
за све и на свему, није осећао умор
иако је непрестано у покрету био,
имао је и предиван смисао за хумор!
Наш Патријарх Павле као светлост у тами
осветљавао је стално тешку таму нашу
и са њим смо осећали да нисмо сами,
па и када испијасмо страдалничку чашу!
Духовни вођа свог народа страдалног
састрадавао је, молио се на коленима
да нас од зла сачува Свеблаги Бог
Који Једини сву власт над светом има!
Када се Патријарх Павле упокојио,
милион људи је дошло на сахрану,
Господ га је светости удостојио,
такви људи занавек у сећању остану!
