_„Бог је живот свих слободних бића. Он је на спасење свима, верницима и неверницима, праведнима и неправеднима, побожнима и безбожнима, ослобођенима од страсти или ухваћених у њима, монасима или онима који живе у свету, образованима или неписменима, здравима или болеснима, младима или веома старима“. -Св. Јован Климакус, Лествице божанског успона, 1. корак
У горе наведеном цитату Светог Јована Климакуса можемо укључити и оне у затвору и оне ван затвора. Сви смо ми Божја „слободна бића“, а Он је спас за све нас! Па ипак, сувише је лако нама који смо ван затвора да то другачије видимо, јер претпостављамо да знамо више о Богу или како да му се молимо од оних у затворима. Али ово није нужно тачно.
Једна имућна породица позвала је једном Светог Пајсија у свој дом и јадала му се што толико људи пати док су они удобно живели у великој кући. Свечев одговор их је изненадио. „Када би ме Христос питао: – Где да те ставим, у овакву кућу или у затвор?-, одговорио бих:
– У мрачни затвор -. Јер би ми затвор добро дошао; подсећао би ме на Христа, свете мученике, подвижнике који су живели у рупама од земље, подсећао би ме на монашки живот… Радије бих провео хиљаду ноћи у затворској ћелији, него један дан у плишаној кући” (Духовни савети, Том 1, 183).
Свети Пајсије је с правом увидео потенцијал сваког места — па и тамне затворске ћелије — да постане место светости. Оно што се може чинити само као местима страдања, Свеци схватају као позиве на Божију милост и Његову исцелитељску моћ. Било да улазимо у патњу добровољно (не једемо месо или млечне производе, на пример) или невољно (ухапшени смо или затворени), Божја снага је и даље савршена у нашој слабости (2. Коринћанима 12:8).
Особље и волонтери ОЦПМ-а били су сведоци како затвореници стреме ка Богу на начине за које чврсто верујемо да ће и вас инспирисати да чините исто, не само бавећи се духовним радњама којима се већина православних хришћана бави – молећи се у одређено доба дана, постом, итд. – већ и радећи све то усред разних нивоа насиља и усамљености са којима већина нас никада неће морати да се носи. Док већина православних хришћана моли своју јутарњу и вечерњу молитву из удобности својих дневних соба, затвореници савијају њихова колена на голом цементу, окружени сталном буком током свих сати дана и ноћи. Неки затвореници се моле из ћелије из које им је дозвољено само да изађу на кратко за тоалет и туширање.
У време Великог поста Црква тражи од свих нас да се више трудимо у молитви, посту и милостињи како бисмо се заједно као једно Тело приближили Христу.
Шта затвореници могу да науче нас, незатворене, о покајању, молитви или радости? Надамо се да ћете нам се придружити док заједно истражујемо ова питања.
theocpm.org
