Друштвено уређење и занимања којим се наш народ бавио оставили су дубоке трагове, па не само што су утицали на организацију свакодневног живота нашег народа, већ и на уметност и музичко стваралаштво.
Основно занимање просечног Србина пре свега је било сточарство, које је допринело очувању и развитку музичке традиције код нас. У патријархалним срединама популарни инструменти су биле гусле и свирале, јер је народ био везан за епске јуначке песме.
Kрајем 19. и почетком 20. века, са доласком модернизације, фруле и гусле уступају место занатским и фабричким инструментима попут трубе, хармонике и виолине.
Након завршетка Другог светског рата и са појавом радија, телевизије и грамофона, музички инструменти се готово више и не производе. У нове музичке саставе данас се, од традиционалних инструмената, уклапају само свирале, фруле и двојнице.
Са друге стране, музички инструменти су добили и једну нову сврху, а то је да су постали саставни део српског туризма, па се често могу видети мале реплике израђене од дрвета које се продају као сувенири.
Свирале и двојнице израђују се у околини Ужица, Зајечара и у Банату.
Цеваре у околини Сврљига
На Kосову и Метохији се израђују цитељке, кавали и супељке, а у Војводини тамбуре.
Ево неких од најомиљенијих српских традиционалних инструмената:
1. Фрула представља синоним за српску културу. Њих су углавном правили пастири, који су, сем за своју душу, свирали и на већим или мањим сеоским скуповима. Овај инструмент се прави од бочних грана неког дрвета, које се оставе да се преко зиме добро осуше.
2.Гусле су не само најомиљенији, већ и најпоштованији инструмент код нас. Оне не служе да би се на њима само свирало, нити да се уз њихову музику игра, већ је најважнија песма која се уз њих казује. Овај музички инструмент најчешће су израђивали сами гуслари и то најчешће од сувог јаворовог дрвета, а за струне се узимају коњске длаке из репа или гриве коња.
3.Хармоника је један од најомиљенијих инструмената и од времена кад се појавила код нас, око Првог светског рата, па до данас, продрла је и у најудаљенија села, потиснувши многе традиционалне музичке инструменте.
4.Труба је од давнина коришћена за војничке сигнале и свечане фанфаре, па је то оставило битан траг на његовом основном карактеру и типичним начинима употребе у музици. Током Првог светског рата почела је да се користи и у нашим крајевима, а захваљујући разним музичким фестивалима попут сабора трубача, постала је и омиљени инструмент код нас. Данас је свака прослава готово незамислива без макар кратког извођења трубача.
5.Тамбурица се везује за војвођанске крајеве. Најчешће се свира у кафанама уз љубавне или сетне песме, добру храну и пиће. Сматра се да је донесена из Турске. Kод нас, најстарија тамбура је самица. За њу постоји још назива, као што су: дангубица, разбибрига, тиквара и слично. Она личи на тикву од које се прави натегача (направа за извлачење вина из бурета), а уздужно је пресечена на две једнаке половине. Прави се од јеловине, јавора, клена, тополе, палисандра, крушке, шљиве, вишње, дуда, ораха и других врста дрвета, а понекад и од корњачиног оклопа.
