У раду ће се расправљати о питањима приступа истини. Ја ћу тврдити да паралелно са тзв објективном истином, колико-толико научно утврђеном и консензусом јавности, постоји егзистенцијална („субјективна“) истина, какву су живели свеци и која превазилази сваку секуларну експертизу.
Прво ћу се позабавити егалитарним митом (митом о једнакости, п.п.) јавног мњења, важном одликом модерне културе, заједно са неким од његових главних импликација на савремени начин размишљања. Друго, испитаћу параболу светог Силуана Атонца са кокошима, петлом и орлом, као традиционални и хијерархијски пандан модерне егалитарне перспективе. Треће, настојаћу да понудим увид у мистичну традицију византијских светаца, како их представљају Максим Исповедник, Симеон Нови Богослов и Григорије Палама.
Наравно, сврха овог рада неће бити да демонстрира супериорност византијских традиција над било којом другом традицијом. У ствари за одабир да анализирам учења горепоменутих светаца, мотивисало ме то што они представљају оријентире за мој сопствени оквир. Тако, сврха овог рада биће да истакне црквену алтернативу егзистенцијалном сиромаштву, блиско повезаним са митом о једнокости и оним што из њега произилази.
Моја тврдња је да ако модерни ум (чија ће икона бити МУ, савремени ум) икада одлучи да превазиђе сопствену перспективу неизбежног пропадања, требало би да се проницљивије окрене и призна вредност традиционалне мудрости светаца (чија ће икона бити ТМ, традиционални ум). На крају, овај есеј указује на егзистенцијалну теорију знања.
Већ смо били сведоци свитања таквог процеса са појавом низа егзотичних духовности унутар западне културе током прошлог века. Можда је време за савременe теологе, утолико што су још увек носиоци црквене традиције, да се хришћанска духовност представи као озбиљан допринос холистичком развоју нашег друштва.
Демократска теорија знања
Једна од најзанимљивијих карактеристика савремене културе је покушај демократизације приступа до знања, неселективног отварања својих врата широј јавности.
Ово, међутим, приказује само један аспект комплексног феномена који представља модерна култура, чија опскурнија страна се у суштини састоји у нетрадиционалном (ако не и антитрадиционалном) начину размишљања. Оличење овог главног тренд модерне је несумњиво од самог почетка био слоган Француске револуције – liberté, egalité, fraternité. Наглашено, овај слоган наводи права појединаца на слободу и једнакост да учествују у свим питањима која се тичу друштва, као изазов упућен идеалима средњовековног хијерархијског друштва. На епистемолошком нивоу, садржај овог невиђено великог културног помака може се изразити као излазак из традиционалне парадигме вратара забрањене баште до фонтане извора знања свима расположиве.
Овај одмак од традиционалног је постао очигледан већ са Просветитељством и француским енциклопедијским пројектом. Реагујући на претходно успостављени хијерархијски систем – изражен, на пример, у црквеној канцеларији магистерија – промотери просвећености су покренули егалитаристички манифест који је Карл Попер означио као мит о јавности мишљења.2
Према овом манифесту, у савременим оквирима свима је омогућен приступ знању, уз накнадно прецизирање да мишљење већине утврђује шта је Истина. Основно достигнуће овог процеса еминентно представљају модерне науке, говорећи, у теорији, универзалним језиком и са циљем да се устроји општи начин размишљања друштва.
Међутим, три сумњива аспекта овог феномена могу се лако пратити репрезентујући на крају три корака у процесу растварања традиционалног начина приступа истини. Мада, иако се ситуација незнатно променила са савременом науком (нпр. филозофске и епистемолошке импликације квантне теорије) и постмодернизма, ови аспекти су још увек веома утицајни (укључујући и унутар црквеног миљеа).
Бркање истине и јавног консензуса
Процес демократизације знања резултирао је жалосном конфузијом епистемолошког консензуса шире јавности (ако не и само и искључиво научне заједнице) и истине (као тачне слике стварности, у својој сложености, 3).
ТМ (скромни приступ): истина је тамо консензус = предрасуде
ММ (арогантан приступ): истина исцрпљена представљањем консензус = истина
У светлу ТМ и путем силогизма, ММ-ова тврдња се приказује на следећи начин:
модерна истина = пуке предрасуде
Савремени ум је постепено постајао мање мотивисан да гледа даље од својих, новоуспостављених идеја и да се призна плуралистички карактер чина сазнања, вишеструко коегзистентне перцепције стварности. У ствари – и у директној пропорцији – савремени ум се предао искушењу прецењивања сопствених процена, канонизовања јавним консензусум општеприхваћеног представљања стварности, ма колико редукционистички такав модел можда био. Екстремни случај који илуструје ову тенденцију је случај научника који одбијају да признају стварност као такву, настојећи да је замене поједностављивањем модела.
Поред овог екстремног примера, и као општа тенденција и у природним и у хуманистичким наукама, ова тенденција постаје очигледна у склоности да се расправља о теоријама и мишљењима других уместо укључивања у испитивање стварних објеката. Размишљамо о рефлексијама уместо о стварности. Рефлексије су постале предмет наших интелектуалних напора – на крају, наша „објективна“ и јавна истина.
Напуштање традиционалних премиса сазнајног процеса
Модерна култура осуђује на заборав оно што представља заједничку норму традиционалне културе. Основне премисе сваког скромног приступа знању – као што је трансцендентност истине, неограничени степени перцепције и егзистенцијални предуслови приступа истини – су снажно игнорисани и маргинализовани.
Ослањајући се некритички на поносни рационалистички мејнстрим, већини, данас, сложена перспектива мистичног искуства и холистичког (традиционалног) ума изгледа као апсурдна. Нема сумње да ће на крају, а не тако далеко у будућности, традиционалне премисе знања бити потпуно испране са хоризонта модерног ума. Стога не чуди да се, у овом контексту, та понизност – као предуслов сваког побожног или апофатичног приступа стварности – помера са свог централног положаја и замењује арогантним антропоцентричним трендом систематског исцрпљивања мистерија.
Укратко, традиционалне премисе знања су замењене идеологијама (као што је позитивизам и сцијентизам), негујући апотеозу сујете коју доживљава савремени ум.
Класификација духовног формирања као застарелог
Иако великодушан у својој тежњи да подигне ниво свести маса, егалитарни манифест пропада занемарујући разлику између поучног знања или мудрости и чистог информисања.
Под теретом све веће акумулације података, древна изрека non multa, sed multum5 – која сугерише мудрост као срж образовања – престаје да илуструје релевантну одлику културе. Информација је замена за мудрост, у оквиру процеса који даје приоритет егзистенцијално неутралним подацима насупрот формирања личности.
ТМ: мудрост није једнако информација
ММ: информација, без мудрости
Са овим трендом, свест о тесној повезаности личног искуства и знања нестаје.
Људи разрађују теорије и промовишу идеје „објективно“ или интелектуалном посвећеношћу, игноришући традиционални смисао истинског знања (theoria) као отелотвореног у начин живљења (praxis). То резултира с једне стране процесом лишавања домена личног живота било каквих чврстих егзистенцијалних критеријума и, с друге стране, трансформације људског ума у енциклопедију узалудног знања (ум тврдог диска).
Врхунац овог процеса је био већ достигнут напуштањем било каквих идеала унутрашњег преображаја. Свакодневни језик сведочи овај тренд, говорећи о добро информисаним људима, али никада о добро формираним људима.
*
Неочекивани исход демократског сна је апсолутна релативизација истине и корелативно гашење главних духовних идеала. Егзистенцијалне последице овог неуспеха – лична дезоријентација, анксиозност, психозе, отуђеност, депресија итд. – су ван домашаја уобичајене статистике, подривајући стабилност и кохерентност модерног друштва. Отуда тачно ове последице намећу савременој свести да тражи чвршће критеријуме и да уведе духовну геодезију у хаос личног и друштвеног живота.
Стога, с обзиром на антрополошку, егзистенцијалну ефикасност традиционалних система, поновно повезивање са традиционалним начинима приступа истини изгледа као хитност за нашу културу. Или се ради о томе да сусрет између модерног ума и традиционалног ума налази препреке управо у удаљености коју уводи Бивши; што се тиче традиционалног ума, он већ и страствено прихвата модерни ум…
Парабола светог Силуана Атонца
Парабола са кокошкама, петлом и орлом савршено илуструје традиционални приступ до истине и њених егзистенцијалних претпоставки. Такође, представља смислену причу, сугеришући неопходна средства за превазилажење питања егзистенцијалног сиромаштва проистекла из спровођења мита о једнакости. Потребан је сажетак параболе.6
Парафразирајући, прича говори о петлу који је једног дана долетео на ограду фарме, како је обично чинио да би пажљиво прегледао околину. Оно што је било посебно у вези тог дана била је петлова одлучност да своје искуство подели са кокошима које никада нису напустиле земљу, будући да брину искључиво о тражењу хране.
Петао је почео да изазива кокошке, тражећи од њих да подигну очи ка небу и да му се придруже на врху ограде. Очекивано, кокошке нису имале намеру да се одрекну својих важних делатности и ругале су се петлу због губљења времена са тако бесмисленим стварима као што је созерцање света.
И пошто је петао наставио да инсистира тако што им је говорио колики је свет када га сагледају са одређене висине, оне га одлучно одбише. Заправо су изразили своје апсолутно уверење да не постоји шири свет од фарме на којој су одувек живели.
Преплављен невољом због несхваћености, петао се вратио својој омиљеној активности – сагледавању света одозго. Нешто касније, орао се спустио од горе, позивајући петла да му се придружи у његовој супериорној контемплацији. И мада је орао настојао да га убеди у ширу перспективу коју има из зенита, наш петао је храбро одолео. Супериорнија контемплација од оне коју је имао на врху ограде за њега је била једноставно немогућа …
Иста парабола, коју је препричао архимандрит Софроније (Св Силуан Атонски, 486):
Орао је летео високо у небесима, уживајући у лепоти света и помислио је: „Ја летим преко широких пространстава и видим долине и планине, мора и реке, ливаде и шуме. Видим мноштво дивљих звери и птица. Гледам одозго градове и засеоке, и видим како живе људи. Али сеоски петао не зна ништа осим свог дворишта, где баци око на само шачицу људи и неколико говеда. Ја ћу слетети доле и испричати му живот света.“
Орао је слетео на кров колибе, и гледао петла како се шепури међу својим кокошима и помисли у себи: „Па, он је задовољан својом судбином, онда. Али свеједно, испричаћу му ствари које сам сазнао.“ И, орао је почео да говори петлу о лепоти и богатства света.
У почетку је петао слушао пажљиво, али ништа није разумео, па је орао био узнемирен и постало је напорно разговарати са петлом; док је петао, не схватајући шта орао говори, почео да се замара и тешко је слушао орла. Али, сваки од њих је остао задовољан својом судбином.
Не без суптилног хумора, Свети Силуан († 1938) овде понавља класичну тему, коју деле угледни оци Цркве, попут Светог Василија Великог,8 Григорија Богослова,9 Григорије Ниског10 и Дионисија Ареопагита.11 У основи његова парабола понавља за модерне хришћане традиционални увид у мистични смисао успона Мојсија на Синај. На трагу поменутих отаца, Свети Силуан разликује различите перцепције стварности, разликује мноштво „субјективних“ или егзистенцијалних истина.
У економији параболе,13 кокошке представљају већину људи који живе соматски, која се искључиво бави овим пролазним животом и игнорисањем вишег, племенитијег хоризонта.
Заробљени егалитарним митом и тумачећи живот материјалистичким појмовима, они не сањају да стварност могу доживети другачије него гледајући надоле, до земље. Понашање петла је њима потпуно чудно и апсурдно: они уопште нису у стању да схвате зашто би неко тврдио да је то реалност више од једења и полагања јаја…
Заузврат, петао илуструје оне који доводе у питање једнострани начин земаљског, епидермалног, живота, заједно са његовом уском перцепцијом стварности.
Без обзира на то, он није нужно смештен високо изнад кокошака, егзистенцијално говорећи; петао настоји супериорним –интелектуалним и духовним – активностима да схвати смисао живота и света. Обезбеђујући свој ум неопходном духовном храном и постајући свестан себе и сложеног израза стварности, он напредује ка опажању сценографије живота на нијансиранији начин. Стога је изненађујуће да, док је неразумљив за кокошке, када се суочи са супериорним увидом орла петао понаша се као свака друга самозадовољна кокошка.14
Не може да поднесе идеју више и шире перцепције стварности, из простог разлога што не може да прати орла у овом дугоузлазном путовању. На крају, баријера коју доживљавају и кокошке и петао је иста, иако је доживљавају другачије: идиосинкратична склоност да се истовремено превиде различити степени приступа истини и очигледне преваге аристократије духа.
Ипак, у параболи и изван ње, извесне су две ствари. Први: стварност је сложена и може бити сагледана са неограничених тачака гледишта,15 које одговарају различитим начинима живљења. Друго: супериорни приступ истини остаје условљен интензитетом нечије посвећености врлинском животу.
Долазећи до овог закључка, парабола наглашава интимну везу између искуства и знања. Ако је Френсис Бекон формулисао однос знања и моћи у терминима пропорционалност, tantum possumus quantum scimus (моћи стичемо по мери нашег знања) или scientia potentia est (знање је моћ), Свети Силуан открива још један аспект сазнајног процеса: знамо сразмерно свом личном искуству на врлинском путу. Ево, постаје очигледна главна разлика између спољашње оријентације модерног ума вољног да демијуршки оперише као „екосистемски“ принцип, односно унутрашња оријентација традиционалног ума, заинтересованог за трансформацију људске личности.
Дакле, када је реч о личном постајању – као о изласку из стања кокошке до стања петла или од стања петла до стања орла – претпостављено знати како више не може бити само информација. Уместо тога, потребно знати како се састоји у мудрости светих који су били тамо и учинили то.
То приступ егзистенцијалном, трансформишућем, истини је неопходно духовно вођство и традиционални оквир.
ДОРУ КОСТАШЕ
О аутору…
Протопрезвитер др Дору Косташе школовао се у Богословији Раду Вода, Букурешт, Румунија. Похађао основне и докторске студије из православне теологије на Универзитету у Букурешту. Његова докторска теза, јавно одбрањена у марту 2000. године, била је о антрополошком космолошком принципу тумаченом са становишта Светог Максима Исповедника и неопатристичког теолога оца Думитруа Станилоаеа. Има преко двадесет година искуства у терцијарној настави (Универзитет у Букурешту, 1995-2004; Колеџ Божанства у Сиднеју, 2005. до данас). Аутор је књиге Човечанство и космос: ране хришћанске репрезентације и бројних других значајних теолошких књига и чланака. За ђакона је рукоположен у јануару 1997. године, а у свештенство у мају 2001. године, ожењен је и има једну ћерку.
- НАСТАВИЋЕ СЕ –
www.academia.
Превела редакција Чудо
