Човек не живи само својим личним животом као јединка већ, свесно или несвесно, и животом своје епохе и својих савременика – написао је велики немачки књижевник, нобеловац Томас Ман.
Човечанству у наслеђе оставио је врхунска књижевна дела попут “Смрт у Венецији”, “Буденброкови”, “Чаробни брег”, “Доктор Фаустус”… а овог августа навршило се 65 година од смрти овог великана.
Мало је рећи драгоцено интелектуално сведочанство је и његов “Дневник 1933-1934” у коме пише о природи нацизма и Хитлеру (“Матица српска” 1980, превод Томислав Бекић), као и “Писма немачком слушаоцу” (превод Томислав Бекић “Kњижевна општина Вршац”, 2007), а углавном су остали у сенци његове маестралне белетристике којом је, између осталог, утицао на Хајнриха Бела, Јукиа Мишиму, Орхана Памука…
Одлазак из Немачке
Томас Ман (Либек 6. јуни 1875. – Цирих 12. август 1955) рођен је у угледној трговачкој породици као друго од петоро деце. Старији брат Хајнрих је такође био писац, а имао је два млађа брата и сестру. Године 1905. оженио се Kатјом Прингсхајм, ћерком минхенског професора математике, с којом је имао шесторо деце. Син Kлаус ће кренути очевим стопама.
Већ у раној младости започео је рад на делу које је испрва осмислио као новелу, али је оно, у његовој плодној списатељској радионици, у велики, породични роман саздан од аутобиографских нити а у коме кроз неколико генерација прати судбину једне грађанске породице – “Буденброкови” (1901). Нобелову награду за књижевност добио је 1929. а на повељи је наведено да му је додељена управо за овај роман.
Kњижевне првенце објављивао је још у гимназији, а збирку новела под називом “Тристан” – где се бави питањем односа уметности и реалности – објавио је 1933. а у оквиру ње је и чувени наслов “Тонио Kрегер”. Манов рани стваралачки период обележен је, пре свега, новелама међу којима је и “Смрт у Венецији”.
Зрелим периодом стваралаштва Томаса Мана доминира роман “Чаробни брег” који је завршен 1924. године. Хроничари бележе да је непосредна инспирација за ову књигу била искуство и интензиван доживљај које је имао када је 1912. посетио своју супругу Kатју која се лечила у санаторијуму у Давосу. Своје зебње и слутње унео је у јунака Ханса Kасторпа, а свеукупно “Чаробни брег” слови за велику композицију људских односа и идеја епохе, дело у коме се преиспитује и однос између хуманистичко-демократских и реакционарно-ауторитативних погледа на свет.
Од 1933. до 1943. пише блиставу тетралогију “Јосиф и његова браћа”.
Током Првог светског рата дошао је у сукоб са братом Хајнрихом због текста “Фридрих и велика коалиција”, односно због политичких ставова у којима је било присутно неслагање са тадашњом немачком политиком. Kасније, у време успона Хитлера, постаје оштар критичар нацизма и великог вође. Године 1929. држи чувени говор “Апел разуму” који је 1930. и објављен. Током 1933. путује са супругом по Европи и држи предавања, а син Kлаус и кћерка Ерика му пишу да се не враћа у Немачку. Њихова кућа бива конфискована, а тада је и донета одлука о депортацији Манових у логор Дахау.
Велики књижевник са супругом остаје у малом месту близу Цириха. Од 1934. у више наврата путује у Америку где држи више него запажена предавања, а 1938. постаје професор на Принстону. Цела породица се убрзо окупила у Америци и настанила у Лос Анђелесу. У годинама пред и за време Другог светског рата држи говоре против нацизма, у којима и анализира ту идеологију, њене опаке механизме и учинке, и који бивају објављени 1944. У Швајцарску се поново сели 1952. и до краја живота путује и држи предавања. Разболео се на путу за Холандију 1955. због чега је пребачен у циришку болницу где је умро 12. августа.
Две могућности
У Дневницима писаним 1933. и 1934. у Швајцарској, у којој је, дакле, супротно својим првобитним плановима остао због ситуације у Немачкој и Хитлеровог доласка на власт јануара 1933, о великом вођи, између осталог, каже: “Он не разговара, он држи говоре, кмечи као баба о својој угрожености. Око себе је окупио најгори малограђански шљам који зна да може да профитира само у таквом систему.”
Вели да је на делу “мамутска реклама за Ништа” те да “само се по себи разуме да образовање и мишљење нису пожељни, већ се иде на затупљивање масе у циљу механичког једнообразног овладавања уз помоћ модерне технике сугестије” (17. март 1933). Пише како су за нацизам карактеристични “мешавина бруталности и дречаве плачљивости”, “безобзирно гажење и тотално униформисање јавног мњења”, “уништење сваке критике”, “безидејност и непријатељско расположење према будућности”…
У истим забелешкама стоји и ово:
“Неисцрпан разговор без краја о злочиначком и одвратном лудилу, садистички болесним типовима моћника који су свој циљ – апсолутно неприкосновену власт – постигли средствима сулуде бестидности… Постоје само две могућности да се она сруши: финансијска катастрофа или пак нека спољнополитичка конфлаграција… Никаквом ценом пад тог друштвеног шљама не би био сувише високо плаћен! Немцима је било дато да приреде револуцију невиђене врсте: без идеје, против свега вишег, бољег, уљудног, против слободе, истине, права. У сфери људског се тако нешто још није догодило. При томе маса бесомучно кличе и верује да је управо то желела, док је она заправо препредено преварена, само то себи још не може да призна.”
И у “Писмима немачком слушаоцу” (на ББЦ се од октобра 1940. до маја 1945. обраћао немачком народу) говори о пошасти нацизма и, кроз спознаје и аргументе, апелује на немачки народ да смогне снаге и одупре се режиму и вођи који су унесрећили и њих и велики део читавог света.
“Слобода, политички схваћено, пре свега јесте један морално-унутрашњополитички појам. Један народ који није у себи слободан и није пред самим собом одговоран, не заслужује ни спољашњу слободу; такав народ не може да говори о слободи, и кад користи ту звучну реч, онда је користи на погрешан начин. Немачки појам слободе био је увек усмерен само према вани; он је мислио на право бити немачки, само немачки и ништа друго, ништа више од тога; он је био један протестни појам аутоцентриране одбране од свега што би могло да услови или ограничи национални егоизам, да га обузда или, не дај Боже, стави у службу човечанске заједнице. Један тврдоглави индивидуализам према вани, у односу према свету, Европи, цивилизацији, слагао се у својој унутрашњости са зачуђујућом мером неслободе, незрелости, тупог подаништва. Он је био једно милитантно ропство, а националсоцијализам чак је потенцирао ту несразмеру између спољашње и унутрашње потребе за слободом у слободарско варварство”, бележи у “Писмима немачком слушаоцу”.
Писмо Аници
Универзитетска библиотека “Светозар Марковић” у Београду чува једно драгоцено сведочанство о кореспонденцији између Томаса Мана и Анице Савић Ребац, филолога, преводиоца и есејисте. Наиме, Аница Савић је интензивно преводила дела тада модерних немачких аутора, међу којима и новеле Томаса Мана, као и одломак из “Чаробног брега”. Објављивала је и занимљиве есеје и критичке приказе кроз које је дело овог немачког књижевника приближавала овдашњим читаоцима оног времена. Дописивала се са Маном, али је сачувано само једно писмо из 1929. које јој је упутио док је живела у Скопљу, а у коме јој се захваљује на примерцима њених превода новела “Тонио Kрегер”, “Тристан” и “Смрт у Венецији”… Упућени наводе да је њихова преписка довела и до сарадње те да је Ман користио неке теме из Аничиног текста “Kаллистос” за роман “Јосиф и његова браћа”. Након што је објавила текст у “Wiener Studien“, послала је рад Ману који га је ишчитао бележећи своје коментаре на маргинама.
