Слушам тротоаре како урлају
и кораке пролазника којима је живот украден и несигуран. Чекам јутро да се помоли испод завеса траве
и обрише страх из ноћних мора.
Питам се зашто је свет потиснут мржњом и наоружан до зуба а добро живе само … они болесног ума?
Свет је изгубио лепоту а и смисао живота
затрпан у отров и одевен олујном прашином.
Више се не поштују природне лепоте нити зеленило,
већ глупости од којих се оболева.
Долази дан када ће се видети страхоте земаљске,
а анђели небески обратити Господу Богу
да изнова земљу пречисти.
Више неће бити ни туге ни болести.
Спратови, пирамиде рушиће се, улице небеске падаће поплочане звездама куда ће само праведници ходати. Схватите, земља је болесна, а људи на њој раде болесним телом док неприметно осећам да и птице машу сломљеним крилима. Уткаћемо правду на земљи у шарене ћилиме
где ћемо у миру спавати и сањати лепоте срећних времена. Провући ћу се полако и тихо кроз редове мојих слова
и послати своје изаткане ћилиме по Божијим анђелима
да их Господ Бог овековечи.
На њима ћу и земаљску Заклетву положити.
