Теолог Стеван Јурић: Осврт на давање аутокефалије Охридској архиепископији

Владан Вукосављевић, бивши министар културе у Влади Републике Србије (29. јун 2017. – 28. октобар 2020.)

Извор: Фејсбук профил Vladan Vukosavljevic https://www.facebook.com/vladan.vukosavljevic

Данашњим чином, патријарх СПЦ и епископи, чланови СА Сабора и Синода, показали су како се од осамстогодишње СПЦ, страдалне и мученичке, јединог суштинског ослонца српског народа током историје, прави „Црква Србије“ и како се тиме испуњавају жеље свих србофоба у региону и у свету.

Видимо како се гази по уверењима и стремљењима свих Срба који су од 1219. па до данас живели на простору од Хиландара до Трста и од Скадра и Боке до Арада, Темишвара и Сент Андреје.

Ко ли се данас све радује на Цетињу, у Загребу, у Софији, Приштини, Берлину, Лондону, Вашингтону?

Ко се то и с којим правом данас одриче српске историје и српских цркава и манастира у Старој Србији?

Ко ће да јави Војводи Мицку, Глигору Соколовићу, Ђорђу Скопљанчету, Поп Ташку и другим безбројним херојима са Скопске Црне Горе и из долине свете реке Вардар, шта се то данас десило?

Ко се усуђује да српски духовни идентитет поклања структури коју су осмислили Тито и Коминтерна а породили Крсте Црвенковски, Колишевски и сви они који су од 1967. малтретирали српске свештенике и народ?

Зашто није довољна аутономија?

Знају ли патријарх и владике шта су учинили и којим путем су кренули?

И шта ће сад „остаци закланог народа“ да мисле и о чему ће да причају? О Констракти, о летовању у Хрватској, о поскупљењу струје?

Превише је питања а премало одговора. Могуће је и да ја ништа не разумем и да ми измичу предности духа овог и оваквог времена.

А могуће је и да се српство уморило и потрошило… у политици, школама, на универзитетима, у војсци, полицији, медијима, институцијама државе, ево сад и у цркви.

И да тиња још само у народу, далеко од позиција моћи и утицаја, сузбијено, разочарано, прзничаво, обезглављено, неорганизовано, фрустрирано, гневно али и обесхрабрено, као под Турцима и под Ватиканом у разним облицима.

Није добро ако је тако али једном смо, исти такви, дочекали Карађорђа и Милоша, Доситеја, Његоша и ђакона Авакума, па се некако све покренуло.

Можда ће опет морати тако…

Неколико речи о аутокефалији

Вест о враћању Македонске Православне Цркве у канонско јединство са Српском Православном Црквом са радошћу су прихватили сви православни хришћани који знају колико је тежак сваки раскол и прекид литургијског општења.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је констатовао чињеницу да је Македонска Православна Црква – Охридска Архиепископија прихватила статус најшире могуће аутономије у оквиру Српске Православне Цркве, статус који јој је додељен одлуком Светог Архијерејског Сабора још 1959. године. Истовремено, Свети Сабор је најавио почетак дијалога о коначном канонском статусу епархија у Северној Македонији које су сада организоване у Македонску Православну Цркву – Охридску Архиепископију.

Приликом посете Патријарха српског аутономној Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији, на светој Литургији служеној на празник Свете браће Кирила и Методија у Скопљу, Патријарх српски је, између осталог, рекао: „Свети Архијерејски Сабор је једногласно и једнодушно изашао у сусрет молби Македонске Православне Цркве – Архиепископије Охридске где Сабор наше Цркве благосиља и одобрава, прихвата и признаје аутокефалност. Браћо и сестре, у исто време Свети Сабор наше Цркве ставио је у дужност Синоду Српске Православне Цркве и Патријарху да заједно и у сарадњи са Архиепископом Стефаном и његовим Синодом разради све техничко-организационе детаље и потом ће, наравно, уследити свечано проглашење званичним одговарајућим актом. После тога ће о томе бити обавештене све помесне Православне Цркве по свом канонском реду и поретку и позване да и оне прихвате аутокефални статус Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије.ˮ

У редовним околностима, овим речима Патријарха српског не би било потребно никакво тумачење и додатно објашњење, јер су кристално јасне: Наш Сабор је изразио спремност да Српска Православна Црква постане Мајка Црква Македонској Православној Цркви. Додељивању аутокефалности претходиће техничко-организациони детаљи које ће заједнички усагласити  два Синода. Дакле, аутокефалност ће бити додељена и свечано проглашена након тога усаглашавања, а потом ће све остале аутокефалне православне Цркве бити обавештене да је Српска  Православна Црква постала Мајка Црква Македонској и биће позване да ту аутокефалност признају.

Међутим, у једном броју медија и на друштвеним мрежама одмах су се појавиле нетачне вести, злуради коментари и изјаве појединих људи.  Оптужбе на рачун Српске Православне Цркве саме по себи нису ништа ново и ексклузивно; било их је и биће, разликују се само у темама, поводима и облицима. Адресе са којих долазе су углавном исте: поједини медији познати по негативним ставовима према Српској Православној Цркви, одређени појединци, углавном самопроглашени експерти за црквена питања и такозвани познаваоци тематике, следбеници једног бившег епископа, одлученог од Цркве. Међутим, овога пута су оркестрираним нападима придружили и неки појединци из јавног живота, попут једног некадашњег министра културе, на чијем Фејсбук профилу и стоје наведене оптужбе на рачун Српске Православне Цркве. Он оптужује Српску Православну Цркву за издају, одрицање од српске историје, српских црква и манастира, поклањање духовног идентитета структури коју је осмислила Коминтерна, разбијање Српске Цркве и прављење Цркве Србије, за испуњавање жељâ свих србофоба у региону и свету, и тако даље.

Склон сам да верујем да је у питању само недовољно познавање наше историје, проблема македонског раскола и начина добијања аутокефалности у Цркви. Ни бивши министри нису имуни на недовољну обавештеност и познавање теме. Али, баш зато што део јавности ипак пажљиво чита и слуша оно што каже и напише један правник и носилац црквеног ордена, дужност ми је, управо због јавности која због таквих ставова може бити обманута, да се осврнем на конкретне квалификације и оптужбе.

Ако наша помесна Црква буде доделила аутокефалност сада аутономној Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији, то сигурно неће значити да наша Црква престаје да буде Српска Православна Црква и да постаје нека „Црква Србије“. Наша Црква ће и даље делати и вршити своју мисију на просторима где живи српски народ, у Отаџбини и расејању, без обзира на границе између држава, које су толико промењиве и непостојане, готово исто колико су и саме државе промењиве и пролазне.

Поновним успостављањем литургијског општења наша Црква је показала да је истрајала на канонском поретку, јер је без одлагања пригрлила браћу из Северне Македоније истог трена када су се они одрекли једностраног проглашења аутокефалности из 1967. године. Ако наша Црква додели аутокефалност епархијама у Северној Македонији, то ће онда само бити плод процене Сабора наше Цркве да су епархије у Северној Македонији духовно зреле да самостално, својом главом, аутокефално, наставе живот, делање и мисију дату Цркви од самог њеног оснивача, Господа Исуса Христа. Први знак те духовне зрелости Цркве у Северној Македонији јесте управо исказана спремност да се врате у канонско јединство са Српском Православном Црквом, да признају да је самопроглашење аутокефалности 1967. године био погрешан пут и начин. Зар се јеванђелској причи отац није радовао повратку сина који је неко време лутао? И друго питање: Када процени да му је дете зрело и способно за самостални живот, зар се родитељ томе не радује? Зар му не дâ свој благослов и не помогне му у осамостаљивању?

Пита се даље бивши министар ко ли се све радује на Цетињу, у Загребу, Софији, Приштини, Берлину, Лондону и Вашингтону, због могућности да наша Црква додели аутокефалност епархијама у Северној Македонији. Не само да нисам чуо гласове радовања, него насупрот, громогласна тишина указује да исказана спремност наше Цркве многима баш и није повод за радовање. Многи би желели да раскол потраје, да се раздор настави, да се хапсе владике и свештеници, да се Срби не могу причестити у Старом Нагоричану и Македонци у Прохору Пчињском, да политичари кроје границе епархија и одређују ко ће коме припадати. А наша Црква жели, исто као и Македонска Православна Црква – Охридска Архиепископија, да живимо у слози и љубави, јер ништа нема красније и лепше него кад браћа живе заједно. (Пс. 133, 1)

Чуди се уважени бивши министар и пита ко се усуђује да српски духовни идентитет поклања структури коју су осмислили Тито и Коминтерна а породили Црвенковски, Колишевски и сви они који су од 1967. године малтретирали српске свештенике. Ако би ико требао да дâ одговор на то питање, онда је то прогањани и малтретирани Архиепископ и Митрополит Јован, а он рече да је срећан због успостављања потпуног литургијског јединства. Рече и да одаје „велико признање и поштовање архијерејима из Македонске Православне Цркве, на челу са архиепископом Стефаном, који су издржавали неразумне и противцрквене притиске јавности у Републици Северној Македонији. Кажем: противцрквене притиске, јер се ти људи не интересују за канонско црквено решење дугогодишњег проблема, већ их више занимају националне, „реалнополитичке”, „геополитичке”, „црквенополитичке” датости.” У овим речима архиепископа-мученика се налази објашњење појаве да појединци не разумеју поступке и намере Српске Православне Цркве у вези решења стања Цркве у Северној Македонији. Не разумеју, јер испред црквеног, канонског погледа стављају све друге погледе.

Не знам на који начин ће евентуално давање аутокефалности Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији бити увреда за борце за националну ствар као што су Војвода Мицко, Ђорђе Скопљанче и други које помиње уважени бивши министар? По тој необјашњеној и необјашњивој логици, онда би давање аутокефалије било увреда и за Патријарха Порфирија, који седи на престолу Светог Саве и Светог Јоаникија који је баш у Скопљу задобио титулу првог српског патријарха. Но, како видимо, Патријарх Порфирије се није увредио, него се радује што је рана раскола зацељена, и што ће Црква у границама Северне Македоније, ако Бог дâ да постане аутокефална, да допринесе „да се сваки народ боље организује како би свој посебан печат и посебне дарове које је од Бога добио умножавао, да би тим Богом дарованим талантима растао, а не да би се затворио у себе, не да би био самозаљубљен. Бог је створио различитости и свакоме дао дар, таленат, посебност да би кроз оно што је добио и умножио могао себе да дарује другом, да својим даровима обогати другог и даровима других обогати себе како би у заједници и лепоти свих дарова сви били једно.ˮ Ако патријарха српског чују Војвода Мицко, Ђорђе Скопљанче и други национални борци, сигурно се и они радују намери Српске Православне Цркве и мотивима за давање аутокефалије. Узгред, у овим речима српског патријарха је и одговор на питање уваженог бившег министра: „Зар није довољна аутономија?ˮ Некада је била довољна, сада више није. Време је да Црква у Северној Македонији постане „пунолетнаˮ, тојест самостална, аутокефална.

Господе Који желиш да сви једно буду, Који си архијерејима Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије, дао снаге да истрају на започетом дêлу повратка јединства и канонског поретка, благослови и дело рађања још једне аутокефалне Цркве у Једној и Јединој Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Посети, Господе, нови виноград свој и утврди га, јер њега је засадила Десница Твоја!

Текст настао као реакција на критику Владана Вукосављевића, бившег министра.