Тешко је говорити само о нечијем таленту, ако је већ на првом кораку јасно да се ради о ретком књижевном квалитету. Опет, с друге стране, још је теже говорити о нечијем квалитету, поготово оном са префиксом „ретки“, ако је личност о којој се изјашњавате „младо перо“, погодно за оспоравање и саплитање, погодно да буде монета за поткусуривање разних критичара, који су у књижевности најчешће видели „јуче“ и „сумњиво данас“, такође, најчешће, одбијајући сваку помисао, чак и премису, да тој истој књижевности дају шансу за њено сутра.
Ипак, уз ризик да овај текст већ сада добије ноту претенциозног, бирам да говорим о њој као о књиженом квалитету. Субјективна процена: српској књижевности је требала списатељица таквог дара и калибра, те књижевне дубине и специфичног, али свима разумљивог и пријемчивог стила и наратива. Објективна препорука: Прочитајте шта и како пише ова млада дама. Обратите пажњу на њено шире уметничко и друштвено деловање – и дозволите себи да будете одушевљени, или бар пријатно изненађени.
Тајана Потерјахин, књижевница, по образовању антрополог; ауторка неколико романа, међу којима је најактуелнији роман „Ђавољи тефтер“, објављен прошле године у издању „Дерете“ као други део планиране трилогије која носи назив „Варошка легенда“. Тајана Потерјахин, у разговору за наш портал.
– Тајана, за Вас се слободно може рећи да сте с једне стране рођени са књижевношћу у себи, а да сте с друге одрастали окружени књижевношћу око себе… Писање исте је логичан искорак или логична рефлексија онога што Ви заправо јесте. Ипак, да ли постоји тај тренутак у Вашем животу после којег више није било ни најмање дилеме чиме ћете се бавити; тренутак када сте рекли: то је сигурно то?
Тајана: Не могу да се сетим тренутка када ми то није било јасно. Додуше, моја сећања из детињства су фрагментарна чак и за онај период у коме би памћење требало да буде развијено. Са њим и данас имам проблеме. Ипак, остале су неке слике и утисци, најупечатљивији су везани за књигу, читање и замишљање. Чим сам, у школи, са знањем првих слова показала потенцијал да се литерарно изражавам напредније од деце свог узраста, добила сам неограничену подршку породице. Можда ме је и она тако рано одредила, могла сам да закључим да оно што умем и волим има неки значај и у свету одраслих. Захваљујући врло раној спознаји о сопственој сврси, занемарила сам готово све друго, што бих можда умела или заволела. Није ми жао, напротив.
– Имате неколико наслова иза себе – што је импресивно ако узмемо у обзир мали број Ваших година. Временски размак између Вашег првог и последњег романа је читава деценија – у том периоду, сигурно се учило и сазревало. Но, да ли су неке околности посебно допринеле Вашем књижевном напретку?
Тајана: Најпре животне околности, из манастира у коме сам провела практично читав средњошколски период обрела сам се на студијама у Београду. То је за мене био велики шок. Изазов, да оправдам поверење породице, финансијски моменат, јер нисмо могли да плаћамо студије, морала сам да будем на буџету, одједном велики број потпуно непознатих људи, са којима је требало остварити интеракцију, нисам имала времена ни снаге тада да размишљам о писању а поготово да се њиме бавим. Негде на средини студија сам се удала, то је опет био велики корак, велика промена, била сам заокупљена собом, сопственим животом којим не волим да оптерећујем књиге, тако да је писање чекало дуго, и те спољашње околности научиле су ме најлепшој вештини која претходи стварању – стрпљењу. Тако сам и сазрела као писац. Прво сам морала да чекам а онда сам схватила да се у том чекању нешто, мени скривено, такође дешава. И онда само провали. Не спадам у писце који тренирају писање. Имам свој начин, и за мене функционише.
– Ваш актуелни роман „Ђавољи тефтер“ други је део трилогије насловљене као „Варошка легенда“. „Ђавољи тефтер“ објављен је минуле године у издању „Дерете“, која је такође реобјавила премијерни роман у трилогији „Први снег“ из 2017. године. Кажите нам нешто о тим остварењима… Ако се не варам „Варошку легенду“, Ви сами у жанровском смислу карактеришете као историјску драму са елементима мистерије и хорора?
Тајана: То је пре свега велика прича. Под тим подразумевам целокупност, сложеност живота који обухвата. Није роман намере писца да нешто по што по то поручи, него роман вишегласја, радње и ликова. А сви они траже своје. Зато се преплићу жанрови. Један наш дан у себи уме да садржи елементе драме, комедије, хорора, а камоли живот целе једне вароши у периоду који је споља гледано мирнији од претходног и предстојећег али у коме, изнутра, све ври. Ипак, на тој реалистичној основи нисам писала о обичном, малом човеку и тој његовој деветнаестовековној свакодневици којом је прожет.„Варошка легенда“ је пре свега роман о изузетнима. О судбини јунака, хероја на тој српској историјској прекретници, једној од многих. О демону издаје, раздора. О корену онога што се данас сматра нашим схватањем политике, родољубља, оданости. О ономе што је претходило трагичном двадесетом веку, и о нашем највећем националном греху. О братоубиству такође.
– Откуд идеја да пишете баш о том времену и тим околностима? Такође, додао бих: Да ли је главни јунак Ваших романа, апотекар Максим, плод чисте фикције или као лик има одређени историјски корен?
Тајана: Прошлост ме је увек више привлачила од садашњости, не само у естетском смислу, већ је и моје интересовање као етнолога фокусирано на разумевање образаца који су нас начинили оваквима какви смо данас. Питање идентитета не може да се одвоји од порекла, осим вештачки, као што се данас неретко чини. Период краја деветнаестог века, и то у малој вароши а не у престоници, био ми је интересантан из истог разлога из ког сам етнолог а не историчар. Иако је друштвена историја све заступљенија, ми смо расли у образовном систему који се историјом бавио као скупом великих догађаја. Приватни живот увек је био фуснота, онај квадратић у оквиру лекције о коме наставник вероватно неће да нас пита. Мени се чини да баш зато што, од Српско-турских ратова и Српско- бугарског рата до Мајског преврата, осим превирања у кругу династије и различитих Влада, такорећи немамо неке драматичне догађаје, овај изузетно значајан период не познајемо довољно добро. Он је био једнако турбулентан као време пре и после њега али на један специфичан начин који тражи да, ако хоћемо да га разумемо, загребемо испод државне политике и позабавимо се свакодневицом у којој је заправо одређиван будући идентитет модерне Србије. Велика жеља за напретком праћена је великим узајамним неповерењем између различитих друштвених актера. То је доводило неретко и до крвопролића. У том амбијенту мој Максим покушава да буде човек помирења, над-политички играч. Од њега је прича почела и он је злато које испитујемо у ватри. У другом делу добија супарника, у трећем прича постаје још сложенија. Ко је био у праву? Ког би јунака они пратили? То је оно што питам читаоце. Максим није аутентична историјска личност, премда ме је једна стара фотографија инспирисала да он буде баш овакав какав јесте.
– Многи деле мишљење да Ваша последња два романа, осим књижевног талента и оног есенцијалног књижевног квалитета, доносе и веран историјски приказ. Шта више, истиче се – да као ретко ко речима подстичете читаоца на визуелизацију прочитаног – и то не само ликова и радње, него општег амбијента у којем се радња дешава. Колико је за једно дело које обрађује историјски осетљив контекст, важно да аутор пре тога савлада лекције из историје?
Тајана: То је најважније. Наравно, он неће преточити све акумулирано знање у роман, зато што не пише уџбеник, али ако њему самом ствари нису јасне, или ако пише са жељом да изврће чињенице и подешава их како њему одговара из функционалних или идеолошких разлога, онда он просто није поштен човек. Имам велико поштовање према нашој историји, пре свега према људима који иако су данас покојни заслужују да буду достојно и истинито приказани. Наравно, сваку чињеницу коју смо усвојили ми такође аутоматски интерпретирамо у односу на неки корпус ставова и знања које већ имамо. Поента је само у томе да будемо тога свесни, да будемо поштени и опрезни. И наравно, да пре свега заиста познајемо оно о чему пишемо. Да прочитамо оно што је доступно, да повежемо ствари. У суштини, то на крају све личи на слагалицу, ако негде запне, срушиће вам цео концепт, цео свет који покушавате да поставите. Људи мисле да у фикцији могу све, па некад натежу ствари, као Пепељугине сестре ципелу, али чак и замишљен свет поседује законитости а историјски утемељена прича у потпуности зависи од тога да ли сте их добро поставили или не. Чак и ако су ликови и радња солидни, један детаљ може да разори утисак реалности а кад се он изгуби, читава магија нестаје и ви се само налазите пред парчетом папира које је пуно слова.
– Пишете о српској вароши, а самим тим и о нашем менталитету, навикама… Ви сте одрасли у Краљеву, живите у Новом Саду, а живели сте и у Београду. Да ли је то помогло да „српско биће“ боље сагледате, да уочите неке нијансе, рецимо, завичајне специфичности и слично?
Тајана: Мислим да јесте, али ми је много дражи супротан процес, што сам могла да уочим сличности, ту истоветну природу, јединство које се налази изнад свих специфичности које разуме се, сваки крај има. Исто се односи и на наше претке, признајем да њих познајем можда и боље него савременике, више сам времена провела у литератури и изворима него у дружењима са људима. Док читам о њима, увиђам да између мене и њих готово да нема разлике.
– Планираној трилогији, за сада недостаје трећи део. Да ли се спрема, и можете ли нам нешто више рећи о томе?
Тајана: Затекли сте ме у писању трећег дела. Могу за сад само да кажем то да, поштујући најсветије правило свог стваралаштва, нећу завршити причу онако како желим и мислим да треба него онако како буде морала да се заврши. То је река која тече својим путем.
– Недавно сте изјавили да је задатак књижевности да одбрани слободу човека? Колико је та слобода данас угрожена – и на којим је све – ако тако могу да кажем, фронтовима нападнута?
Тајана: Увек је била угрожена, данас на један специфично подмукао начин, изнутра, редефинисањем појма. То такође није новост али сада, уз комформизам и лаку доступност пропагандних садржаја, снисходећи егоизму и људској потреби за самооправдањем, постиже невиђене резултате. Инсистирање на вредности људске егзистенције по себи, без постављања питања смисла, своди човека на животињу која се ништа не пита и ништа не цени више од биолошког преживљавања. А то је најгоре ропство у коме се може бити. Живот лишен принципа и духа. Живот лишен одговорности и обавеза. Више се не указују почасти због испуњења неке дужности већ због одбијања да се уопште прихвати дужност. То води у пропаст читаво човечанство. Цивилизација инфантилних себичњака неће опстати. Дошли смо до момента у коме се на класичне романе стављају напомене да могу да „узнемире“ читаоца. То је ствар за бригу. Али не верујем у такав крај света већ у ренесансу вредности.
– Како оцењујете актуелну књижевну сцену – глобално, а како у Србији? И да допуним питање: да ли је примарно тржишна оријентација која је пре свега условљена чињеницом да су издавачи приватни привредни субјекти, добра или лоша за књижевност?
Тајана: Мислим да није поштено да је уопште оценим јер је не пратим, не познајем је довољно и не стижем да јој се посветим зато што много читам научну литературу. Од књига које су ми свакодневно на столу мемоари су можда најближе књижевности и неретко ме фасцинира бриљантни стил којим су наши политичари, дипломате, државници, војници… писали пре више од једног века. Не разумем концепт модерног (у смислу актуелног) у уметности па некако и не делим књиге по периодима кад су писане него по вредности и лепоти коју имају или немају за мене и по томе колико су свевремене. Јако је тешко пробити се данас кроз море реклама, кроз полице и полице идеолошких препорука и приручника који се издају за литературу. Ми смо прихватили свет без вредности, и то је једна од последица наопако схваћене слободе. Ми смо изабрали да не научимо шта је лепо и вредно, јер нас вређа претпоставка да нам се можда свиђа и оно што то није. Тај отклон од арбитраже би можда имао смисла када се злоупотребе не би догађале на сасвим другом пољу – на пољу капитала, материјалне вредности, новца чији значај дан данас нико није довео у питање. Дакле о томе шта би требало да се нађе у књижари више не пресуђују на пример, ауторитети попут Милана Кашанина већ тржиште, понуда и потражња, као у свакој другој радњи. А ја сматрам да је поље уметности, људског духа, душе, разума и знања поље на коме се добијају и губе битке за човека, народ и будућност. Зато га никада не бих препустила трговцима, лихварима и закону потражње јер се оваква каква јесте управо формира из неког центра моћи супротно исконским хтењима човека. Неко жели да заборавимо на смисао и препустимо се „уживању“.
– Које савремене писце из Србије пратите, чији рад цените? И шта је то последње објављено у Србији што сте прочитали, а што је на вас оставило јак утисак?
Тајана: Књижевна критичарка Марија Јефтимијевић-Михајловић заинтересовала ме је, на моју срамоту, прилично касно, за дело Петра Сарића. Све чешће у последње време срећем израз „књижевна звезда“. Па ето, иако је награђиван писац он можда не одговара том опису али баш зато га овде спомињем.
– С обзиром да имате и руске корене, не могу а да вас не питам: да ли је руска књижевност најбоља – и зашто јесте? (смех)
Тајана: То је велико питање. Пространство, Православље, и велика патња. Велика мисао и велика душа.
– Достојевски?! Тајана, ако смо на истим таласним дужинама – говоримо о времену у којем човеку пре свега треба човек… Човек као мисаоно и још више духовно биће; човек који борбу за своје уздизање води пре свега у себи, дозвољавајући управо себи, да се од индивидуе, обичног субјекта, изгради у личност. Обичан субјекат без личности, на крају најчешће постане (несвесни) објекат у виду личне својине неког или неких јачих предатора у „животињском царству“. Цитираћу део једног Вашег текста: „Наспрам културе хаоса и самољубља стоји дело Достојевског, не као артефакт минулих времена, већ као најсавременија од свих наука о човеку“. Колико данашњем времену и свету, може да помогне Достојевски, и како Ви гледате на њега?
Тајана: Једини човек који је створио дело величанственије од дела Фјодора Достојевског је Јохан Себастијан Бах. Док Бахова музика недвосмислено сведочи Самог Бога, Достојевски открива човека, мучи, испитује, тражи, па и захтева али тако самопоуздано, тако уверено у постојање надматеријалне, надумне стварности, да читалац, ако није потпуно одсечен од сопствене људскости, бива укључен у један емотивни и духовни ток, пробуђен, позван натраг у своје биће, из свих оних мање релевантних, мање судбоносних путовања на која га воде интересовања, бриге, забава, па и други писци. Достојевски је отишао најдаље у истраживању човека зато што није негирао боголикост а управо је она тај последњи слој, испод земље од које смо настали. Напротив, пошао је од ње и зато је толико универзалан и савремен свакој генерацији, сваком друштву. Тако напослетку опет долазимо до открића Бога али не непосредно, као код Баха већ кроз откривање човека.
– Ви редовно пишете и колумне, а није тешко приметити да публика и више него позитивно реагује на њих. Колико је колумна као форма важна за једну књижевницу, колико је захвалан, потребан и срећан алат да се њиме изразе, можда неке периферне, али пре свега друштвено јако важне нијансе књижевне личности? И да ли је све то, наравно?
Тајана: Тај друштвени ангажман доживљавам као дужност. Да проговорим кад мислим да треба и покушам читаоца да заинтересујем за неку тему, отргнем из чврстог стиска наметнутих ставова и наратива који му разарају способност мишљења. Зато су моји текстови најчешће критички – много увезених, сумњивих идеја шарени портали и лажни ауторитети доносе нам као некакво ослобођење, нову мисао, а заправо се иза тога крије подмукао глобалистички инжењеринг. Покушавам да вратим читаоца са бучне тржнице у сопствену кућу. Да расуђује на основу стварности, свог искуства, релевантног знања, а не пропагандне матрице у чији га симулакрум увлаче разноразне агенде које бомбардују са свих страна.
– Можете ли да ми објасните ту разлику у стању – када пишете колумну, у односу на ону када стварате књижевно дело?
Тајана: Текстове пишем рационално, скупим информације, повежем са својим ставовима, излажем своје становиште, интелектуално је узбудљиво, јер се повремено деси да ми се отвори тек на крају текста нека потпуно нова перспектива, па се вратим да синхронизујем мисао. Кад пишем књижевност угушим себе и морам да чујем и разумем сваког свог јунака, да их пустим да живе, мисле и говоре. То је блискије метафизичком искуству, рецимо призивању духова (смех) и уме да буде веома исцрпљујуће тако да се емотивно и ментално заморим после неке сцене као да сам је доживела. Ја сам ту више сведок-записничар.
– Ваш супруг је истакнути историчар Саша Адамовић. Колико сте Ви и господин Адамовић, једно другом подршка, публика, а колико она строга критика?
Тајана: Мој први супруг је такође историчар, могло би се помислити да су ми избори прагматични (смех) јер добар историчар у кући – пола посла обављено. Шалим се, наравно, мислим да сам солидна подршка и трудим се да будем, а мој садашњи супруг, као и претходни, то свакако јесте. Мени је важно да имам мир у кући, волим колотечину, када ме ништа не ангажује осим приче коју пишем. Зато ми је спокојан породични живот уз поузданог супружника неопходан. Друга опција би била самоћа. Што се тиче критике, то је важно питање. Често међу саветима младим писцима наилазим на препоруку да слушају критике, да не буду сујетни…То стоји али са друге стране, мислим да је јако важно да одаберете коме ћете веровати. То мора да буде неко ко нема ни мрву обзира према вашој сујети или умишљају да сте створили нешто вредно, неко ко зна о чему говори, дакле, да његово мишљење има неку тежину, и опет, да ви апсолутно верујете у његову добру намеру. Иначе можете лако да постанете жртва туђих неуспеха и иживљавања а то младог човека који нема иза себе неки конкретан успех иза ког би се сакрио уме да сломи. Што се тиче критике, Саша је мало нежнији од моје маме и брата али нико није строжији од мене саме. Према себи сам окрутна, не подносим самоповлађивање, са стране се често чини да претерујем али мислим да дело које покажем на крају потврђује да сам знала шта радим.
– За крај, једино ми остаје да Вас питам: Да ли имате неки хоби? Као поводите слободно време када до њега дођете?
Тајана: Волим да берем и сушим биље. И да спремам колаче. Такође, пуно спавам па може и то да иде под хоби јер не спавам само кад морам (смех). Постоји један тренутак свести пре него што заспимо који ловим увек изнова и изнова.
– Тајана, све најбоље у даљем животу и раду – и велико вам хвала на овом разговору.
Тајана: Хвала Вама и желим Вам свако добро.
Разговарао: Никола Трифић
Показивач
