Сами верници који оду једном недељно на литургији и који се ту и тамо помоле, иако имају лични однос са Богом, далеко више уживају у Божијим енергијама него Божијем присуству, а од њих се далеко мање тражи. Зато зато има мало људи који разумеју суштину хришћанског пута, јер тај пут од човека јако много тражи.
О томе колико сам ја хришћанин рекао бих за себе рецимо да сам фабрички навијен као они старозаветни Јевреји, не у смислу Садукеја који су разапели Христа, нити Јуде који је желео да натера Христа да пројави своју божанску силу, али када би ме неко питао из ове перспективе, да ли бих желео Христа као Мешију или као Месију, изабрао бих ово прво. И то је моја природна људска тежња.
Мешиах на јеверском значи уљем помазан као краљ, као што су тадашњи (а и данашњи) Јевреји очекивали световног краља који ће им донети благостање на земљи овде и сада и који ће у ужем смислу дићи све муке са њихових леђа, и иако су Јевреји Мешију доживљавали на једноставнији начин као што је ослобађање од Римљана, покоравање других народа Израиљу итд, контраст томе је Месиа, што Христос заправо био. Нешто јако тешко прихватљиво као модел Новог Адма за тако слабог и несавршеног човека, што је и сам Христос демонстрирао када је тражио да га чаша страдања заобиђе по својој слабијој људској природи, а прихватио ју је по божанској која је без поговора била послушна Оцу.
Уместо тог Мешиах, Христос његовим промислом узима учешће у космичкој трагедији и беди људског постојања кроз кенозис, спуштање у ад и кроз распеће, и различита понижења и ускраћености о којима се говори у Новом Завету и својим васкрсом ипак оставља човека у свету који сав у злу лежи да испашта и патње не диже са људских леђа.
Ми када погледамо овај свет, довољно је видети колико је све променљиво и неухватљиво, колико постоји тријумфа зла над добрим, несрећа и неправди, и претежно покварених и непоштених људи који овде просперирају, и наравно финале свих наших борби које подразумевају различите агоније и пљувања крви, бива смрт. То је тај космички хаос, који тежи да обесмисли нас као личности и наше постојање. Христос није неко ко тај хаос са нас диже и он то није изабрао као домострој нашег спасења, већ он остављајући нам трагику нашег постојања нам пружа једино смисао у тој борби кроз подвиг, благодат и страдање да би смо личили макар мало на Њега.
Ми у тој борби нисмо слободни да немамо учешће у страдању ни у једној варијанти. Имамо претежно две опције, или да се кроз трпљење и стремљење ка животу и ка племенитости издигнемо изнад страдања која итекако осећамо (некада и до једва издржвљивог апсурда) или да постанемо нихилисти и да те исте патње и несреће које пролазимо нам заиста не пружају никакав дубљи смисао охристовљења нити могућност трансформације нашег унутрашњег бића већ да нас додатно гурну у понор, тако да слобода у класичном људском смислу не постоји, већ постоји само у христолошком која је позиција сагледавања обоженог човека у вечности.
Ту онда долази оно што бих желео да истакнем, судећи да ми као људи не желимо страдања, беде, немоћи, различите губитке и неизвесности, и свако од нас би желео леп и добар живот (ако је иоле нормалан), ми Христа суштински не можемо да прихватимо са оним што нам нуди, осим ако не одустанемо од наших тежњи, тј. од себе какви заправо јесмо, и ако се активно не окренемо у борби против нас самих, наших жеља и порива, макар они били сасвим разумни и оправдани са људске стране гледишта, и само на такав начин можемо да задобијемо јединство са Богом, што је ужасно тежак и мучан пут.
Поновићу то још једном, Бог који нас призива на теозис (обожење) је такав Бог да нам је немогуће да га прихватимо ако нисмо одустали од себе, јер у супротном какви јесмо, Христос нам није прихватљив такав какав Он јесте, и то већина верника данас не могу да разумеју. Да би ситуација била још комплекснија, анђели Божији који су гледали распеће свог Бога на крсту, су били спремни и желели су да дезинтегришу цело човечанство због таквог безочног зла, што значи да чак и они који су свети потпуно и који су директни проводници Божије силе и његових енергија нису били у стању да се помире са тако тешко прихватљивим промислом свога Бога кога су гледали распетог да умире на крсту.
Некада може бити неразумљиво када човек погледа колико паперјастих слика верници имају о Христу, не схватајући колико је он за човека један ужасно тежак Бог. Христу не треба маркетинг тим, и Цкрва никада не би требала да узима на себе такву улогу, већ би о самој аскетици требала да говори на један бруталнији начин, јер саме динамике живота са којима се сусреће човек и да није верник имају једну озбиљну тежину у себи, са којом је потребно директно се суочити (а не бежати), јер ћемо тек тада бити способни да заиста узрастемо у зреле личности, и тек тада ћемо бити у стању да сведочимо и да бранимо своју веру на начине који код здраворазумских људи неће изазивати сажаљење.
Реља Рашовић
