Завршио је гимназију у Београду, а потом природно-математички одсек Велике школе. Као гимназијалац био је члан Српског певачког друштва, а музичко образовање стицао у Минхену, Риму и Лајпцигу.
По повратку у Београд, Мокрањац је развио многострану музичку делатност. Био је хоровођа Београдског певачког друштва, које је под његовим вођством стекло међународни углед.
Мокрањчево дело сматра се најзначајнијом етапом у развоју српске националне музике у 19. веку.
Стеван Мокрањац био је професор и директор Српске музичке школе, данас Музичке школе „Мокрањац“, као и покретач Савеза певачких друштава. Његовом заслугом основан је први гудачки квартет у Србији.
Године 1906. изабран је за дописног члана Српске краљевске академије /данас Српске академије наука и уметности/.
Најпознатија његова дела су: „Руковети“ /15 сплетова песама заснованих на фолклорним мотивима из различитих делова Србије, БиХ, Сјеверне Македоније и Бугарске/, „Приморски напјеви“, духовити скерцо „Козар“, као и музика за православна богослужења.
Познати су Мокрањчеви записи народних пјесама и игара са мелодијама из Левча, као и две значајне збирке записа са српским црквеним најевима „Осмогласник“ и „Страно пјеније“.
У свом главном дјелу „Руковети“, Мокрањац је створио специфичан облик рапсодије, уобличавајући народне пјесме из наших крајева, са истанчаним осећајем за хармонска, мелодијска и текстуална обиљежја.
Његове духовне композиције, инспирисане традиционалним православним црквеним напјевима, представљају ремек-дјела српске црквене музике.
Стеван Стојановић Мокрањац умро је 1914. године.
Од 1965, сваког септембра традиционално се одржавају хорске музичке свечаности „Мокрањчеви дани“.
Срна
