Победничка песма конкурса за најбољу љубавну песму, поводом светског дана поезије
Jeсен је..
Новембар, на дар..
Сивило..
Чекаш, а небо плаче..
Негде тако далеко, а тако близу,
код неког твог, умире љубав, па ветар дува јаче..
И јесен зна кад ти неко фали,
па светлост сама без љубави вене, као цвет..
Јуре се облака сене,
и нестаје сав мој свет..
Кад твој неко и није баш твој..
А ти чекаш, чини ти се, сав живот свој..
Да дође љубав, да дође срећа, да деца порасту
да проклија и процвета тај цвет..
а дођу кише, и туга већа..
Умире свет.
И ветар брише, дува, све тише и тише..
А ти чекаш, да пробије облаке неки нови зрак,
чекаш Неког твог, ко баш и није твој,
чекаш знак,
а дође јесен, сивило и мрак..
А шта уствари и имаш у овом свету који и није баш твој свет?
Имаш неког твог, који није баш твој..
Прстен и с Ртња један цвет..
Онда само чекаш..
Сећања се склизну низ кишу и сва посиве..
Па се више и не сећаш зашто чекаш,
а чекаш..
И прођу дани, прођу пролећа, јесени и зиме..
Остају туге, сломљено срце, занесени тиме, нестасмо..
Од туге неизлечен,
хоћу ли стар и сед, загледан у Ртањ и даље у недоглед памтити ове дане,
тебе и све ране..
На срцу..
И чекање..
Неког твог, који баш и није твој..
Из незнана бездана дође стари мрак
и однесе све,
дане у којима смо могли да будемо весели,
дане који се никад нису десили и никад неће..
Из сећања на будућност нестаде све, оста згариште без ватре, пусто тле..
Разбацане карте, ледена пустиња, нема колибе,
Ни трема, нема..
Нема прага..
Само мој дух стоји, неспокoјан, лута, без трага..
И Ртањ вечно исти, чека..
А никог нема..
Неког мог ко и није баш мој..
Чека знак,
а остају само сузе и мрак1
