У данашњим црквеним круговима, међу епископима и свештенством, али и међу академским богословима и међу интелектуалцима који су дубоко црквени влада расправа, па чак и подела на оне који су следбеници креационизма или неке од његових варијанти и оних који покушавају да уклопе библијски концепт у теорију еволуције.

Колико је ова расправа озбиљна, показује и пример да су два професора богословског факултета морала да напишу писмено исповедање вере пред српским патријархом јер су јавно рекли да се теорија еволуције не сукобљава са црквеним учењем, са православном догматиком.

Ова наша скромна студија наравно, не покушава да пружи коначан одговор на ово питање, али је наш скромни допринос расправи.

Прво, требало би да истакнемо да је креационизам својствен за протестантску културу, а не за православну. Ми у источно хришћанској култури и традицији, немамо богословско дело написано последњих две стотине година које се бави овим темама. Било је покушаја појединих православних теолога да се парцијално баве овом темом, али увек уз ослањање на протестантске ауторе.

Као што сам више пута у мојим ранијим радовима нагласио, велика је грешка заузимати било коју од страна у сукобу римокатоличке и протестантске теологије. Нпр. када су се западни теолози расправљали да ли је извор божанског откривења Свето Писмо и Свето Предање или само Свето Писмо, (како су тврдили протестантски теолози solo scriptura), низ православних теолога је писао студије у којима је тврдио да је и Свето Предање извор Божанског откривења.

Потпуно непотребно.

Заузимањем једне од страна, у овом случају римокатоличке, напуштен је изворни дух светих отаца источне Цркве и богослужбени, евхаристијски идентитет. Извор Божанског откривења је Црква, која се открива светотајински, пре свега кроз литургију, а затим и кроз остала богослужења али и кроз венчања, крштења.

Дакле, православно је становиште да је Свето Писмо књига Цркве, књига божанског откривења која је произашла из Цркве. Дакле, Црква је старија од Светог Писма. Током Црквене историје било је много књига које су претендовале да буду део Светог Писма, и управо је Црква та која је одлучила: ово је аутентично дело неког од апостола или његових ученика, а ово не и тако је састављено оно што се зове канон: односно 27 књига Новог завета.

Чак су и многи делови Новог завета, преузети из најранијих хришћанских богослужбених текстова, најбољи примери су читав пролог Јовановог јеванђеља и возглас апостола Павла: благодат Господа нашега Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Светог Духа нека буде са свима вама. Ове цитате данас препознајемо као библијске а уствари су у Свето писмо ушли из богослужења првог века Хришћанске ере.

Управо из овог контекста не смемо упасти у замку да Светом Писму приђемо као научној књизи, јер Свето Писмо то није. Стари Завет је народна књижевност старих Јевреја, и као такво дело, (попут саме Цркве) је богочовечанско дело, садржи у себи и људски и божански потпис и управо због тог, нашег, људског елемента, склоно је грешкама.  У библији нема јасне хронологије, посебно у деловима Светог Писма Старог завета који описују период стварања света и човека, потопа и уопште периода до Аврама. С друге стране неки протестанстски богослови и чак један део православних следе неку библијску хронологију која није аутентична и на основу Светог Писма рачунају годину у којој је створен свет или у којој је био потоп.

Јован Зизјулас, митрополит пергамски, највећи богослов данашњице и учитељ свих нас, такође у теорији еволуције не види нешто што је супротстављено књизи Постања и Светом Писму. Будући да је Дарвинова теорија владајућа у данашњој биологији, важно је да према њој, по митрополиту Зизјуласу заузети исправан став. Када Бог ствара човека, по Светом Писму, ствара га на другачији, различит, начин у односу на творевину, ствара га по свом обличју и подобију, односно дајући човеку слободу. Слобода је оно Божанско у нама. Икона или лик Божији у нама и уз љубав, то је егзистенцијални основ наше личности. Ако разлику између човека и животиње разумемо у слободи човека, онда Дарвинова теорија постаје потпуно неважна за нас. По натурализму, философском становишту на које се Дарвин и теорија еволуције ослања, човек је само једна од животиња, најсавршенија, али опет животиња. Животиње као и човек могу да се баве истраживањем своје животне средине, наравно не у научном смислу, али у истраживачком, па чак и технолошком: да. Међутим животиње немају слободу, не могу да негирају творевину и своје место у њој, не могу да униште своју животну средину, као што човек може. Или да кажу не свиђа ми се овај свет, хоћу да створим другачији, свет за себе.

Дакле, по Зизјуласу, суштинска разлика између животиње и човека је у слободи, и  ванредну Божију интервенцију при стварању човека, по овој теорији, можемо сместити у оквиру еволуције или у стварању како га је описао Мојсије, све је једно.

Протестанти, као присталице креационизма имају неколико различитих теорија које супротстављају Дарвиновој теорији. Прва је она у којој се Свето Писмо тумачи буквално, и чији је присталица био и свети Василије Велики, један од најзначајнијих богослова васељенске Цркве, који у четвртом веку пише епохално дело Шестоднев, о стварању које се одвијало током шест дана. Данас се и најзначајнији креационистички институт у православном свету, који се налази у Русији тако и зове Шестоднев.

Међутим, пажљивом тумачу Светог Писма не може да промакне да је сунце створено тек четвртог дана стварања света, а данас знамо да је један дан период у коме се земља окрене око своје осе, а једна година период у коме се земља окреће око сунца. Дакле не можемо говорити о „дану“ у садашњем смислу речи када (ако прихватимо библијски концепт) ни сунца још увек није било. Тако да сам ја лично склонији прихватању теорије да је свет створен из шест етапа, шест периода које ми називамо данима. И сама теорија еволуције је уствари на трагу ове библијске истине када говори о стварању кроз етапе, с тим што Свето писмо инсистира да је стварање сваке од врста управо дело Личности Творца. Ако се концентришемо на старојеврејски језик, можемо видети и да се старојеврејска реч јом коју преводимо са дан, може превести и као период.

Зашто онда кажемо да је Бог створио свет из шест дана, а не из шест периода? Зато што је оно прво што је створено била управо светлост. Стварање светлости, не из сунца нити из месеца или звезда, већ једноставно светлости је начин на који је Личност Творца, Тројични Бог створио нешто ван себе самог и та прва светлост било је прво јутро, прва зора првог дана стварања света.

Ако крочимо на терен доказивања или оповргавања Дарвинове теорије, приметићемо једну доминантну ствар: да присталице Дарвина овој теорији прилазе са религијском методологијом, са религијским убеђењима, а не са научним.

Као прво, ако прихватимо да је теорија еволуције научна теорија, онда не би требало да се односимо према њој као својеврсној религијској догми, што је данас случај, ако било ком биологу, антропологу, археологу, еволуционисти кажемо да можда теорија еволуције није истина, бивамо нападнути као назадни, говоре нам о одвојености Цркве од државе и о 150 година научних доказа који потврђуjу Дарвинову теорију. Што је најбољи доказ религијског односа следбеника теорије еволуције према самој теорији и према Дарвину. Зар није основ науке управо упит? Управо сумња? А не догматичност.

Прво, теорија еволуције је дубоко паганска и измислили су је древни Сумери. Код њих постоји мит да је свет настао у води и да су рибе изашле из воде и од њих настају остали организми. Ову тезу преузима француски свештеник Ламарк, који ствара теорију еволуције, коју касније у свом делу „порекло врста“ понавља Дарвин. Свој примерак „порекла врста“ посвећује Карлу Марксу, коме је ова књига била идеална као биолошки основ његове философије дијалектичког материјализма: Од неживог настаје живо и тако се развијамо до човека, Творца нема, Бога нема, или је скрајнут, постоји само вечна материја која се развија пуком случајношћу. Чак и мајмун и човек имају заједничког претка.

Следећи велики следбеник Дарвинове теорије био је Адолф Хитлер, коме је теорија природне селекције у којој само најјачи опстају, послужила као лајт мотив да мало убрза еволуцију и направи концентрационе логоре у којима је елиминисао слабе. Овде је важно напоменути да је Дарвин сматрао да су неке расе више еволуирале од других које су још увек на истом нивоу са мајмунима. Уосталом и поднаслов његове књиге о пореклу врста је: напредне расе у природној селекцији и борби за опстанак.

Ко су с друге стране били научници који су следили библијски концепт? Пре свега Исак Њутн, Блез Паскал, највећи научници свих времена, били су прави хришћани и веровали су да је истина откривена у књизи Постања у Светом Писму начин на који је створен свет и човек, поред поменуте двојице, тако су веровали и Мендељејев, творац периодног система, Луј Пастер, Георг Мендел, Фарадеј, Кеплер, Максвел. Овог би требало да се сети сваки наставник биологије у средњој школи, који тврди да се еволуција десила онако како ју је описао Дарвин и да тиме себе сврстава на супротну страну у односу на ове научнике.

Ако се са хуманистичке и друштвене разине спустимо на ниво природних наука видећемо такође пуно научних чињеница и доказа који оповргавају теорију еволуције.

Прво, не постоји муслиман који је прихватио теорију еволуције. Од милијарду и тристотине милиона муслиманских верника, да ли нема макар једног биолога који би био у стању да прихвати доказе које износе еволуционисти као валидне? Уосталом и највећи креационистички универзитет на свету се налази у Константинопољу, у Турској.

Библијски писац инсистира да је читав живи свет створен „по врстама својим“ . Ова синтагма бива поновљена у књизи Постања чак девет пута. Дакле богонадахнути библијски писац, инспирисан Духом Светим, по вољи Божијој понавља ово, дакле на то би требало да обратимо посебну пажњу. Мојсије, попут и свих каснијих пророка почиње своје беседе речима: овако говори Господ.

Ако погледамо и савремену зоологију и ботанику, видимо да нема мешања међу врстама и да међу 250,000 фосила нема ни једног који би показао прелазну форму из једне врсте у другу. Омиљени пример еволуциониста, зеба са Галапагоса је једна птица која се мења, прилагођава и овде је реч о микроеволуцији која се дешава у оквиру једне врсте. Дакле реч је о адаптацији, не еволуцији. Зеба није постала ни чак нека потпуно друга врста птице, а камоли да постане сисар.

Роберт Џендри је уз помоћ гранита доказао да старост земље није оволика колико се сматра. Фосили Луси као и рамапитекус су данас доказани фалсификати. Чак сви фосилни остаци који су пронађени а односе се на заједничке претке човека и мајмуна, могу стати на један трепезаријски сто.

Доказа против еволуције је бесконачно: пронађена је коштана срж диносауруса у кости и сваки лекар и зоолог ће вам рећи да је немогуће да коштана срж опстане 65 милиона година, колико је прошло од када је наводно, изумро последњи диносаурус. Разлика између риба и водоземаца је толика да је немогуће да чак и да има доказа прелазних форми, да једна риба постане водоземац. Крвни систем је потпуно другачији, водоземци имају екстремитете, руке и ноге и читав систем костију који то подржава. Шакоперка, риба која је наводно изашла из мора и постала водоземац за коју су еволуционисти деветнаестог века тврдили да је изумрла пре 70 милиона година, уловљена је у источној Африци 1930. године. Еволуционисти 21. века тврде да су морски сисари, китови и делфини настали од једне врсте говечета која се вратила у море. Ова прича је толико невероватна да мени лично логичније звучи да се пољубљене жабе претварају у принчеве и принцезе.

Данас смо сведоци изумирања врста, а не настајања нових. Не видимо нове врсте које улазе у постојање, већ старе које из постојања нестају. Сведоци смо да данас постоји само један посто од читавог живог света који постоји од настанка земље, и то по конвенцијалној, меин стрим науци.

За крај, хајде да видимо, математички, која је вероватност да све настане из случаја, спонтано? У невевероватно олакшаним условима, каквих у првобитној атмосфери није ни било, математички институт за израчунавање вероватноћа у биологији, на челу са Џејмсом Копеџом израчунао је да је вероватноћа да спонтано настане најједноставнија беланчевина један према десет на стоседамдесетпрвом. Овај број је толико велики да једва можемо и да га замислимо, ако знамо да у читавом свемиру атома има „свега“ 10 на осамдесетом. И да један човек за читав свој животни век не може да стигне да изброји до три милијарде. Број година колико је потребно да се направи  једна беланчевина од само сто аминокиселина у низу је десет на двестотине четрдесет и две године. Дакле, нема тих милијарди година колико је потребно еволуцији да живот настане случајно.

Лично сам мишљења да ми хришћани морамо бити дубоко сигурни у истинитост стварања света онако како је описано у Светом Писму. Да не смемо да покушавамо да научно оправдамо библију, јер библија нија научна књига, већ да би требало да се држимо библијског концепта и да се надамо да ће наука, која је за разлику од Божанског Откривења променљива и склона сталним променама у једном тренутку доћи до истине, односно до оног што ми већ знамо, да је свет створен за шест дана.

Дакле, сачекајмо да наука дође до нас, до нашег становишта.

Свештеник Стеван Стефановић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име