У овом дволичном метежу од живота, људско биће је упркос свему, ипак честица Божија. То је зато што своје постојање покреће логосом који је у њега уткао Бог.
Дешава се да човек напушта начело сво постојања, а то је тај уткани логос. Јер он сам себе неће да вреднује као сарадника Божијег. И тако улази у бесмисао постојања, а то је пут према небићу. Бродимо дакле својим животом у постојање које има смисао и начело, које се зове Биће. Или ћемо побећи у загрљај небићу, које је неуспех нашег живота. Тада се дешава да склизнемо одозго пошто се нисмо упутили према сопственом начелу и узроку. То начело и узрок од нас чини комплетно постојање, јер тада је логос који је у нама повезан са Творцем..Тако задобијемо смисао живота који је увек једноставан. Од нас чини трагаче за љубављу. Љубав може да постоји jедино кроз однос и комуникацију са другим Бићем. Наш неуспех се види кроз вољно стремљење ка неуспеху и злу, бежањем од нашег логоса који нас чини смисленим јер само тада смо повезани са узроком.
Сада можемо јасно говорити о нашем склизнућу, јер смо имали власт да темељ своје душе поставимо уз Бога. Као и увек у нашем животу ми блудимо и уместо оног бољег, а то је Биће, изабирамо лошије и приклањамо се небићу.
