Живећи у свету где ништа нема ново, под сунцем наилазим на један искорак који није објективан него субјективан. Такав искорак могу да поимам када у овом свету једнообразности, вековима утемељене једноличности, наиђем на питање Христа који пита шта говоре људи, ко је син човечији?
Допрећу до одговора оног момента када постанем стена стабилности и чврстине. Тада ћу као та стена, што и значи Петар, скупити храброст и одбацити једнообразност тела и крви, прилепићу се вери у Оца и моћи да кажем ти си Христос син Бога живога.
Тако се одвајам од оног телесног опште прихваћеног, а уствари животињског, изграђујући човека, жудећи за Христом.
Тај ход је једино могућ ако успем да одговорим на питање које сам себи поставио. Да ли препознајем урођене и задобијене таленте?
Од тог мог одговора зависи да ли ће моја личност постати камен који ће се узидати у Цркву.
Овде не мислим на преимућство Рима, него на камен моје вере. Тада моја вера постаје стена попут Петровог исповедања.
