Сила разума изграђује око мене одбрамбене куле од знања. Оне су одбрана вере унутрашњег човека. Том одбраном се рађа пород наде, који изграђује поглед на будуће ствари које увиру у поток љубави овде и сада. Ако је овде и сада само нејак поток, нада је та која ће да продуби корито реке која ће постати моћан ток и покренути се према једном, преваром напуштеном човеку, чијим је трогодишњим деловањем био ухваћен и побеђен цео свет.
Као што је његово васкрсење искорак из уобичајене логике овог света, тако и моја вера постаје васкрсење правећи искорак из ове долине плача, која је незнањем убила Бога. Изоштравајући унутрашњи поглед срца сједињењем ума и чула, гледајући светињу над светињама, растерујући сумрак, доспевам у примрак у ком спознајем шта значи:“нека буде воља твоја“.
Вером уселивши у себе силу Осмислитеља, чистом мишљу се више поверавам Њему него самом себи.
