Зов изнутра ме као ловац гађа снајпером страдајућих страсти, а ја, да бих се ослободио од неконтролисаних иживљавања својих нагона, који хоће да ме преваре, јер говоре да су део мене, спасавам се оружијем поста, кроз самоконтролу, којом умртвљујем свог унутрашњег и лажљивог близанца. Он као неки дрекавац, из словенске митологије, ме одвлачи на широки пут несвесног самоугађања, далеко од Христовог позива на уски пут. Када сам се нашао тако далеко од мога дома, на путу који је обасјан жељом самодовољне самоудобности, губим вид да се загледам у себе, толико да не могу друге да одбраним од мене и моје нарцисоидности. Као магарац у магли.
Са широког пута, спасавајући се, тражим пролаз на уски пут снагом исповести кроз искреност, коју спознајем у љубави јер откривам да је Бог љубав.
То сам почео да сагледавам када Тројица имају остварење у Јединици, али та Јединица је мени потпуно непостојећа за разумевање у категоријама овог света.
Сада видим да Хришћанство није од овог света, јер је моја православна вера лудост и то лудост Христа ради.
У мојој унутрашњој интимности долазак вере се дешава упоредо са оприсутњавањем Христовог деловања. Сада ми синвол из прошлости постаје жива реалност, таква реалност у којој могу да учествујем, семеном вере, преобликујући је у плод поверења. Тада ме то поверење узводи према заједништву, и то заједништво у вери осликава апостол Павле, кад каже да је она потврда ствари невидљивих. Тим искуственим речима он нам приближава стварност вере, указујући нам на један другачији доживљај света и живота, једну реалност, која је одвојена од ове, материјално емпириске димензије. У ту реалност, улазим символом који ме сједињује са догађајем Епифаније, присуства Божијег, које окушавам овде и сада улазећи у тајанство Царства, отварајући врата Литургије мојим животом, осведочавајући осми дан стварања, где се крај мојих хтења, кроз подвиг, претвара у почетак.
