Ми сада живимо не препознајући да је ово наше постојање заправо један војни рок, где ће успех наше жеље за борбом, гледати тек у веку у који ће нас повести син човечији. То ће бити пуноћа нашег живљења. Неопходно је када све то покушамо да разумемо, да нам је обећано благо за оне који су досегли тај чудесни степен стремљења. Степен љубави које је врлина ,такво благо живота је логос живота, коме хришћанским постојањем трагамо.
Препознавање логоса у нама је препознавање смисла наших жеља, борби, љубави, подвига. Зато чекам ново небо, нову земљу која ће обасјати сивило мог живота. Тим бљеском Христове личности осветлиће се наша хришћанска жеља, која је воља за смислом. Потамнеће будући жалосни живот самољубивих, самозадовољних особа које никада нису биле спремне на дељење, пожртвовањем којим изграђујемо себе. Тада умишљамо да смо вреднији од других, гордост побеђује нас. То жалосно живљење људи који су промашили циљ свог живота и постали очајници, зли, они који не виде друго постојање поред себе, постаће мрак. Тај будући пакао неће имати никакве сличности са оним што загорчава наше животе овде. Када чујемо реч ватра, тада наивно замишљамо ову нашу паљевину, да ће она господарити паклом. Људи који су доспели пакла ће се намучити на роштиљу те ватре. Међутим пророк Исаија, још у Старом завету нас упућује у то да знамо каква ће то ватра бити:
„Излазиће и гледаће лешеве људи
који су од мене отпали.
Црв њихов неће умрети, неће се
угасити огањ њихов и
биће гадост сваком телу“.
Према томе та ватра је нешто сасвим друго и она се не може поистоветити са ватром роштиља. Та ватра се потпирује снагом нечисте савести. Немогуће је замишљати да је паклени црв исти са овим земаљским, јер тај паклени непрекидно нагриза. Он указује на потпуну природу мучења коју ми не наслућујемо. То мучење неће бити налик ни једном мучењу од овог познатог века. То мучење је вероватно суочавање нас самих са самим собом, сопственим мислима и сопственим делима.
Можда је та ватра заправо ледена самоћа!
