Господе помилуј, Господе помилуј, Господе помилуј…Тај вапај се чуо из уста болесног човека, и био је упућен тајанственом чудотворцу који је ходио земљом. Господ је услишио вапај тих молитава и болесник је на дар добио исцељење.
Прошло је много векова од тог доба, тај болесник сам сада ја. Ја вапим Господе помилуј…
Сада знам да сам свој ум окренуо према Богу, према тој стварности која је изнад телесности.
Али ја не желим да Христос подигне мене из болесничке постеље ставивши ме на ноге пред камере шљаштеће ТВ забаве.
Не желим да постанем приморавајућа сила чуда која неће оставити простора за слободну вољу човека. Вера без слободне воље је немогућа.
То ми све говори да Христос није чинио чуда да би људе приморавао да верују, него да би показао другачијост постојања и кретања у односу на машинерију света.
Знајући то, ум окрећем према Богу вапијући Господе помилуј, Господе помилуј, Господе помилуј, тражећи целовитост, бежећи од парцијалности схватања света.
Хришћанство ме учи да човек није једно парче космоса него да је он сам чудесни космос.
