Када кажемо обожење, мислимо на уздизање човека изнад природног стања и до сличности са Богом, колико је то могуће. Ово је достижно због оваплоћења Бога Речи и освећења благодаћу Духа Светога. Обожење је центар и основа хришћанског учења о спасењу човека, сотериологије и оно је за шта смо предодређени. Православни мистицизам је орбитирао око овога у прошлости, наставља тако и наставиће у будућности. Развили су га наши Оци који су га потом, као знак своје добре воље, пренели црквама кћерима словенских народа. Обожење се не може описати људским речима. Господ је открио његов бледу слику у свом Преображењу на гори Тавор*.
Господње речи да ће праведници засијати као сунце у царству оца свога (Мат. 14, 43) такође су алузија на обожење. Неке трагове обожења носио је и пророк Мојсије на свом лицу када је сишао са врха Синаја. Као резултат тога, Израелци нису могли да га гледају све док није покрио лице.
Многи наши свети Оци носили су благодат обожења, што видимо из њихових Житија, као што су, на пример, ава Памбо, ава Сисоје, Свети Нифон (4. век), Свети Симеон Нови Богослов, Свети Серафим Саровски и сви остали који су се Христовом благодаћу уздигли на лествицу светости.
Овај божански сјај који је сијао из тела обожених светаца било је божанско стање које их је прожимало и које осветљава и освећује целокупно психосоматско биће човека. Сви психосоматски удови таквих људи су посвећени и учествују у нетрулежности и мирису светости.
У међувремену, њихова лица сијају као сунце, иако ову светлост не примећују они около, осим ако јој божанска благодат не дозволи да се покаже, на назидање верних. То је та милост која посвећује њихове кости, њихову одећу и све што су користили, како читамо у њиховим житијима.
Тако видимо да су чак и њихове „мараме и кецеље“ (Дела 19, 12) чиниле чуда и исцељивале. Укратко, дакле, обожење је преображење људске личности, божанском благодаћу, у њено почетно стање „по лику и подобију Божијем“.
Омогућено отелотворењем Бога Логоса, то је усвајање особе од стране Бога, по милости. Обожење је учешће у божанској слави и божанском блаженству у мери у којој је то могуће људској природи.
То је и оно стање које описује свети Павле где је „што је смртно прогутано животом“, где се верни подижу као „нове личности“, „створени по подобију Божијем“, „у свему налик Сину Божијем“.
Обожење значи и спокојство и савршенство и духовно знање и љубав, као и очишћење од страсти и потпуну непропусност за све зло.
*Зато Христос том приликом каже ученицима да неки који ту стоје неће умрети док не окусе Царство Божије: ’Пре него што виде Царство Божије у његовом потенцијалном стању’. Ово и цитат из Матеја који следи су примери Исусовог даварима. Давар није мудра изрека попут оних које се налазе у књижевној мудрости и грчкој филозофији, већ божанско откривење о скривеним мистеријама и, као такво, упућено је „онима који имају уши да чују“. Као што горњи чланак илуструје, старац Јосиф је очигледно био таква особа.
pemptousia.com
Превела редакција Чудо
