У Србији нисмо склони директним ТВ преносима суђења, поготово не суђења за кривична дела корупције, привредног криминала, поступања против правила службе
У сваком времену је било тренутака када се правда спроводила непосредно, уз присуство гледалаца, масе, народа, руље. Египат, Персија, Грчка, Рим, Византија, Османско царство, средњовековна Европа, Дивљи запад, револуције и ратови у деветнаестом и двадесетом веку. Свака култура је бирала одговарајући метод за јавно спровођење правде. Све те методе могли смо добро да упознамо у литератури, филму, телевизији, сликарству. Последње јавно извршење смртне казне гиљотином догодило се у Француској године 1939. У САД последње јавно вешање догодило се 1936. године. Неке историјски познате личности које су јавно живе спаљене су Јан Хус, Јованка Орлеанка, Ђироламо Савонарола, Патрик Хамилтон, Ђордано Бруно… Између 1196. и 1868. десетине хиљада људи јавно је усмрћено у граду Лондону. То су били брутални прикази државне моћи, спектакли који су постали део свакодневног урбаног живота. У неким приликама јавном извршењу смртне казне присуствовало је више од педесет хиљада људи. Погубљени су припадали свим класама, укључујући и краља Чарлса Првог. До самог осамнаестог века широм Европе скоро 200 различитих преступа кажњавано је смртном казном.
У исламским културама јавно спровођење правде, увек у име Алаха, и дан-данас се изводи кроз каменовање, разапињање на крст, одсецање екстремитета, шибање, прогон из домовине. Последње познато линчовање у САД догодило се године 1981. У Кини, Северној Кореји, Авганистану или Ирану људи се и данас јавно кажњавају смртном казном. Сва та јавна кажњавања имала су и имају циљ да покажу до чега кршење закона, верских или световних, може да доведе.
У доба Стаљина озлоглашена су јавна суђења, најчешће за идеолошке преступе који су квалификовани као издаја, односно организовано деловање против државе. У то време радио је најмоћнији масовни медиј који омогућава и да се јавна суђења директно преносе, у реалном времену, како се то данас назива. У Југославији, најважније суђење, директно преношено путем радија, било је суђење генералу Драгољубу Михаиловићу. Пресуда – смрт стрељањем. Али када је телевизија ушла у животе људи, није морало дуго да се чека до првих директних преноса у којима се правда спроводи пред милионима гледалаца. Већ 1955. године телевизија директно преноси суђење у граду Веко у држави Тексас. А две године касније гледаоци могу да виде спектакуларно ислеђивање које спроводи сенатор Роберт Ф. Кенеди. На његова оштра питања одговара Џими Хофа, моћни лидер најмоћнијег синдиката, оптужен за корупцију и многа друга непочинства. Можда је управо „ТВ слава”, коју су обојица стекла у тим директним преносима, допринела томе да у наредној деценији насилно изгубе живот.
Јавна суђења
Светску пажњу привлаче „револуционарни трибунали” које, године 1959, у Хавани, организују Фидел Кастро и Че Гевара. Све се одвија у спортској дворани која, сасвим прикладно, носи име „Колосеум”. Суђења се одвијају пред 18.000 гледалаца жељних правде и освете. Све то у директном ТВ преносу може да види цела Куба. Може јер баш на Куби, пре револуције, телевизија, у свом настајању, са америчким инвестицијама, добија највећи замах. Јавно суђење добија име „Операција истина”.
Присуствује 386 новинара из Северне и Јужне Америке. Преко дванаест сати више од четрдесет жртава сведочи о језивим поступцима првооптуженог, мајора Батистине армије. Уз скандирање публике, мајор Хесус Соса Бланко добија пресуду судског већа састављеног од три официра револуционарне војске, нотара и једног угледног становника Хаване. Пресуда је – смрт стрељањем. Јавна суђења и погубљења у Хавани одвијају се три дана, а затим прелазе у затворене војне просторије, без присуства јавности. Амерички сенатори упозоравају да кубанска револуција измиче контроли баш као и француска, руска и кинеска пре ње. Фидел Кастро има другачије мишљење. Он говори: „Ово је можда једина револуција у којој су ратни злочинци приведени правди, једина револуција која није пљачкала, није отимала, није гонила људе по улицама, није вршила освету, није узимала правду у своје руке. Нико овде није линчован упркос томе што су многи тражили линч. Јер злочини Батисте и његових батинаша, тих криминалаца који су мислили да може да им прође све, били су језиви. А није било линчовања и није било крвопролића због нашег инсистирања не следећој премиси – ратни злочинци биће приведени правди и кажњени за пример.”
Телевизија наставља да преноси правду у реалном времену. Већ године 1961. свет је суочен са директним преносом суђења Адолфу Ајхману, једном од главних организатора геноцида над Јеврејима у Хитлеровој Немачкој. То је била прва прилика да милиони људи широм света сазнају шта се стварно догађало у нацистичким логорима смрти. Један од врхунаца телевизијског „правосуђа” је праћење рада Хашког трибунала. Годинама се сва суђења и дељења правде одвијају пред телевизијским камерама, у директном преносу. Гледаоци су могли да виде бескрајне процесе а да, међу свима, запамте супериорну одбрану четничког војводе Шешеља, коју је он, лично, изводио, као и самоубиство пред камерама које је извео хрватски генерал, у претходном цивилном животу филмски режисер, Слободан Праљак. У међувремену, Бил Клинтон у директном ТВ преносу тврди да је невин у секс-афери која потреса његову администрацију, али и уверен да је правда на његовој страни. Бивша звезда америчког фудбала О. Џ. Симпсон, такође у директном преносу, пред 150 милиона гледалаца, у суду добија ослобађајућу пресуду за убиство двоје људи. Директни ТВ преноси суђења Садаму Хусеину и Слободану Милошевићу били су први преноси суђења свргнутим председницима држава. У додатном ТВ чину посебне језивости свету је приказано и само вешање осуђеног Садама Хусеина.
Последице ријалити културе
Ми у Србији нисмо склони директним ТВ преносима суђења, поготово не суђења за кривична дела корупције, привредног криминала, поступања против правила службе или поступања супротно установљеним професионалним прописима. Можда је то због тога што таквих суђења готово да и није било па није могло бити ни њихових ТВ преноса. С друге стране, у времену транзиције развила се острашћена склоност многих телевизија, па и оних са националном фреквенцијом, ка организацији директних преноса лудила и вулгарности које су познате као „ријалити ТВ”. У основи, сви учесници ових телевизијских игроказа суде једни другима и сви, пред очима милиона, траже неку своју правду. Заузврат, гледаоци суде њима и у реалном времену деле правду која се огледа у истеривању или задржавању такмичара који, добровољно али за новац, пристају да пред камерама живе свој приватни пакао. Све док им не пресуди публика.
Последице сада већ деценијског тровања публике „ријалити културом” свуда су око нас. Бес, насиље, разврат, глупост, егоизам, алкохолизам, порнографија, проституција, наркоманија, лаж, превара. Све то у јавном ТВ простору, огољено али замаскирано и нашминкано „елитним” призивима. Све су то елементи бескрајне и беспоштедне борбе ТВ тајкуна за стицање новца, моћи и наопаке славе. Прање мозгова публике дође му као више пута потврђена, истинска, социо-психолошка законитост која гласи – моћ једнога не може без глупости другог.
magazin.politika
