Српско сликарство, од средњовековног до модерног израза, пратило је кроз историју светске токове и израсло у аутентичну форму. Почетна тачка развоја српског сликарства сеже у далеку прошлост и везује се за српску уметности градње и украшавања зидова цркава које су пре скоро 1.000 година градили српско племство и краљеви. Украшавање зидова цркава рађено је под утицајем византијске уметности која је била природни наставак великог хеленистичког наслеђа.
Неговано између два света, западног и источног, српско сликарство је примало утицаје и једног и другог и израсло у уметност специфичну и препознатљиву уметност. Та уметност неодвојиво је била повезана са историјом, културом и књижевношћу Срба у средњем веку.
Прекретницу развоја представљала је Велика сеоба Срба у 17. веку под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, када се Срби укључују у западоевропску културу у којој јача грађанска класа и доноси уметност барокног стила. Запажени су били и српски романтичари у 19. веку, док је, почетком 20. века, Србија имала запажене представнике у надреализму, сезанизму, кубизма, експресионизму али и неокласицизму.
У другој половини 20. века, поред соц-реалистичног правца, у Србији се јављају поједини стилови савремене уметности као што су поп-арт или концептуална уметност, у складу са светским тенденцијама које су желеле да пониште разлике између различитих медија у уметности. Део овог блага можете видети у београдском Музеју савремене уметности.
Најпознатији српски сликари били су: Kатарина Јовановић, Надежда Петровић, Јаков Орфелин, Паја Јовановић, Сава Шумановић, Милена Павловић Барили, Урош Предић, Јован Бијелић, Ђура Јакшић, Милић од Мачве, Милан Kоњовић, али и многи други.
