Српска епска поезија представља спој стварних догађаја, опис најзначајнијих историјских догађаја, који је прожет многим митским елементима.
Српске епске народне песме представљају облик епске поезије коју су створили Срби пореклом из данашње Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Македоније.
Главне циклусе су написали непознати српски аутори између 14. и 19. века. Они се у великој мери баве историјским догађајима и личностима. Инструмент који прати српску епску поезију су гусле. Српска епска народна поезија дала је немерљив допринос у развоју српске националне свести.
Циклуси посвећени Краљевић Марку, песме које припадају хајдучком и ускочком циклусу , надахнули су Србе да поврате слободу и своју херојску прошлост.
Хајдуци се виде као саставни дио националног идентитета; у причама, хајдуци су хероји: играли су улогу српске елите током османске владавине, бранили су Србе од османског угњетавања и припремали за национално ослобођење и допринели томе током оба српска устанка.
Најстарији преживели запис неке српске епске песме је десети стих бугарштице из 1497. године о заточењу Јанка Сибињанина у тамници Ђурђа Бранковића.
Познато је да су Срби епске песме изводили уз гусле током османске владавине. Познати српски извођачи боравили су на пољским племићким дворовима у 16. и 17. веку, а касније на простору данашње Украјине и Мађарске.
Угарски историчар Себастијан Тиноди 1554. године је написао „Постоје многи гуслари овде у Угарској, али ниједан није бољи у српском стилу од Димитрије Карамана” и описао Караманово извођење турском господару Улуману 1551. у Липови, у коме је гуслар гусле држао између колена.
Хроничар и пјесник Маћеј Стријковски у својој хроници из 1582. говори о томе како Срби певају јуначке песме о борби предака против Турака.
Јузеф Бартоломеј Жиморович користи фразу „пјевати уз српске гусле” у својој идили „Пјевачи” из 1663. године.
Вук Стефановић Караџић је 1824. године послао копију своје збирке народних песама Јакобу Гриму, који је изразито био занесен песмом „Зидање Скадра”.
Грим је песму превео на њемачки језик и рекао да је „једна од најдирљивијих пјесама свих народа и свих времена”.
Већина епских песама је о ери османске окупације и борби за ослобођење од ње. Напорима Вука Стефановић Караџића, многи од тих епова су прикупљени и објављени у његовим књигама у првој половини 19. вијека.
Почетком и средином 19. вијека, објављене су прве систематске збирке српских народних пјесама, приповједака, загонетки и пословица. Прикупио их је Вук Стефановић Караџић „са топлих усана народа”.
То су биле: „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица” (1814), „Народна сербска песнарица” (1815), „Народне српске приповијетке” (1821) и „Народне српске пословице” (1836).
Следећа књига је била „Српске народне пјесме из Херцеговине. Женске” (1866) које је сакупљао Вуков сарадник и помоћник Вук Врчевић, а Вук их је припремио за објаву непосредно пре своје смрти.
Српска народне поезија је наишла на одличан пријем, јер се појавила у Европи када је романтизам био у пуном цвату.
Ова поезија, која се појавила у Караџићевој антологијској збирци, испунила је очекивања префињене европске публике, поставши жива потврда Хердерове и Гримове идеје о усменој традицији. Јакоб Грим је тада почео да озбиљно изучава српски језик, како би песме могао читати у оригиналу.
Он је написао анализу сваке нове збирке српских народних песама коју би Вук прикупио. Рангирао их је као једнаке „Песми над песмама”, као и Гете касније. Захваљујући Гриму, штавише на иницијативу Јернеја Копитара, српска народна књижевност нашла је своје место у светској књижевности.
Стварање усмене књижевности кроз народно предање
Усмено стваралаштво српског народа јесте књижевност за себе, народна књижевност, како се обично назива, која стоји напоредо с друга два основна вида српске књижевности, средњовековном или старом и новом литературом.
У временима када је српски народ, услед губитка независности и пада у турско ропство био одсечен од осталог света и искључен из европских културних кретања, она је преузела на себе и многе функције писане речи и уметничке књижевности. Отуда је српска народна песма, као главни облик наше народне књижевности, далеко надрасла значај и границе фолклорног стварања и постала основни књижевно-уметнички израз народа, наша највећа поезија, „наша класика једина и права“, како је рекао Васко Попа.
Наша народна књижевност одликује се великом разноврсношћу у тематици, облицима и поступцима излагања. Више него и за једну другу област наше књижевности за њу се може рећи да обухвата народни живот у његовој свеукупности.
Представе о природи и космосу, свакодневни породични живот, друштвени односи, емоционална стања, национална историја, животна мудрост и колективно искуство – све је то изражено у разним врстама народних умотворина на начин који је обезбеђивао најширу комуникативност.
Одликује је такође и стабилан жанровски систем. И том страном она је ближа старој него новој књижевности. Најглобалније, она се дели на поезију и прозу, и та је подела утемељена на начину организовања језичких елемената.
Гусле као симбол националне песме и камен темељац буђења српске националне свести
Гусле су жичани инструмент који прати херојске песме (епску поезију) на Балканском полуострву. Инструмент се вертикално држи између колена, са прстима леве руке на врату инструмента.
Жице се никада не притискају код врата, јер једино на тај начин, без притисака на врат гусала, може се створити тако хармоничан и јединствен звук.
Не постоји јединствено мишљење о пореклу инструмента.
Неки истраживачки верују да су га Словени донели на Балкан, а тај свој став засновали су на византијском извору из 6. века.
Монах Теодосије Хиландарац је написао да је Стефан Првовенчани често забављао српско племство музичарима са бубњевима и гуслама.
Поуздани записи о гуслама јављају се тек у 15. веку. Путнички мемоари из 16. века помињу инстумент у Босни и Србији. Познато је да су Срби певали уз гусле током османске владавине.
Познати српски извођачи боравили су на пољским племићким дворовима у 16. и 17. веку, а касније на простору данашње Украјине и Мађарске.
Постоји стари запис у српској књижевности у коме пише да је српски гуслар био присутан на двору Владислава II Јагелоа 1415.године. У песми објављеној 1612., Каспер Мијасковски пише „српске ће гусле и гајде заглушити месојеђе”. Јузеф Бартоломеј Зиморович користи фразу „певати уз српске гусле”.
Кроз овај серијал бавићемо се најзначајнијим лирским и епским песмама које су обележиле и утемељиле настанак српске усмене књижевности и предања.
Јелена Недељковић
Извори :
- Бјеладиновић-Јергић, Јасна (2001). Зборник Етнографског музеја у Београду: 1901-2001
- Павле Ивић(1996). Историја српске културе , Дечије новине
- https://www.rastko.rs/
