Камена стража на улазу собе стоји
и дрема на сијалици тишине.
Радост просејава неко друго време.
Оних које носим у срцу више не видим
отишли су негде небом под облаке.
Радује ме љубав у отуцајима сата.
Видим само болестан свет и голубове
који за мрвицу ситног хлеба играју.
Пси чувари традиције шетају слободно.
Они су се окупили у зеленом парку
и траже своја људска права за слободу.
Сит гладном никада не верује.
Уздигнуте главе говоре о свом животу
у миру водимо своје отровне ратове.
Злуради и охоло на све што је добро.
Док пушка не запуца гласно преко брда
црвено сунце не понесе мутну Марицу.
Слобода ће бити скупа за ову невидљиву границу
смештену у груди камене страже и “Победника”.
