Из превелике близине
удаљили смо наша срца,
и престали да мислимо о томе.
Осећам да ме грлиш празно,
дамарима душе призиваш
чежњу, сковану у осећајима.
Радост је када срце воли
месечеву шкољку у грудима.
Радозналост има другу страну-
и једну црну тачку у осмесима,
превара је ствар новог давања;
претешка стварност у чаши успомена.
Нека песма лагано потече, разливена-
мисао има своје упориште у глави.
Како је лепо бити слободан као птица!
А птице које заиста пате и воле,
да ли су спремне да полете на југ?
У папирнатим облацима песникове
маште за драгим стварима живота.
Истрошио сам себе на мале ситнице
сада се уклапам у сказаљке сата-
један сат унапред, а десет корака уназад.
Имали више смисла да жутим у јесен,
над њеним најлепшим гранама хоризонта.
