Познат под разним именима, шпански магарац се користио од средњег века све до средине 19. века, са циљем да казни жртву али и изазове неописив бол.
ШПАНСKИ МАГАРАЦ у првом тренутку можда звучи безазлено, међутим бол који је ова справа, готово духовитог имена, изазивала многима је задавала огромне муке, а понекада се мучење завршавало и смрћу.
Током историје шпански магарац је био познат под разним именима, а користили су га многи – од језуита до америчких војника у Грађанском рату. Иако је овај „магарац“ коришћен на бројне начине, суштина је била иста. На дрвену конструкцију у облику тростране призме жртва је приморавана да седне раширених ногу. На горњој ивици често су се налазили и клинови.
Историјски извори не наводе тачан датум и име оног ко је изумео шпанског магарца. Највероватније је осмишљен за потребе шпанских инквизитора као спарава за мучења и кажњавање неверника.
Уобичајен поступак мучења подразумевао је скидање и везивање жртве која би затим била стављана на дрвену конструкцију, а на ноге би јој понекад додавали тегове или их голицали како би погоршали агонију. Жртва би остајали на магарцу све док се не онесвести или док не искрвари.
Стручњаци се слажу да можда неке друге справе изгледају језивије, али с обзиром да је била неколико векова у континуираној употреби, „магарац“ је био међу најдуготрајнијим. Основни циљ справе је био да зада бол, а не да изазове смрт – иако је жртва некада и умирала на њој. Извршитељи казне често су померали конструкцију, што је обично резултирало оштећењем полних органа и ануса, а забележени су и случајеви да су жртвама биле поломљене и репне кости.
Трагови његове употребе се проналазе све до почетка 19. века, када је највише коришћен у сврхе дисциплиновања војника.
Ова врста казне је у једном тренутку постала и вид јавне забаве у Великој Британији. „Магарцу“ су често додавани глава и реп, а народ је могао да посматра цео процес. Од овог начина мучења се одустало јер је ризик од смрти био превелики, а војници су после овакве казне у већини случајева остајали трајно неспособни за борбу.
Своју широку употребу је нашао и на територији Новог света, где је често називан и „вожња ширном“. С обзиром да су Шпанци били ти који су открили постојање новог континента крајем 15. века и покренули колонизацију, не чуди да је ова справа убрзо стигла и у Америку. Ту је први пут употребљена приликом хришћанске мисионарске експедиције у француским колонијама током фебруара 1646. године. Извештаји описују неколико догађаја од којих је најдетаљнији онај у коме се каже да је један човек стављен на шпанског магарца и мучен све док се није „преполовио“.
Међутим, ту није био крај његове употребе јер су се чак и мањи прекршаји у Kонфедерацији кажњавали јахањем на 4 метара високим магарцима, пред очима стражара који су стајали са напуњеном пушком испред жртве која је морала да издржи и по неколико дана на овој справи. Временом, овај чин кажњавања је препознат као варварски чин и употреба дрвене конструкције са шиљцима је забрањена.
Nacionalna geografija
