Спиналонга, лепра и јеромонах Хрисантос

Имао сам лепру…Провео сам много година на острву Спиналонга.
Болест нас је унаказила. Страх од заразе учинио је , да здрави безе и склањају се од нас. Нико није смео да нам приђе. Новинари су назвали Спиналунгу, острвом живих мртваца. Доктори, болничари, радници, жене које су нам прале веш, сви би напуштали, пре заласка сунца острво, из страха од заразе. Нису желели веће да проведу са лепрознима. Осећали смо велику потребу за свештеником. Само би он могао да нас утеши речју Божијом, да нас духовно уздигне.

Али свештеник је долазио два пута месечно. Долазио би у суботу увече, служио вечерње и одлазио.,Следеће јутро би дошао, слузио литургији одлазио. И долазио би за најпотребније …на сахране.

Једног дана, нас неколико мушкараца, седели смо у дворишту кафане, која је била поред улазне капије, кад угледасмо свестеника да улази. Схватили смо да је дошао да служи. Чим нас је угледао, пришао нам је и од срца се поздравио са сваким.
Сви смо устали са благо спуштеном главом. Нико му није пружио руку за поздрав јер то није дозвољено лепрозном. Није му дозвољено руковање, да се ова проклета болест не пренесе. Али зато он испружи руку. Са свима се срдачно руковао.
“Остајем са вама на острву, да вам помогнем у испуњењу ваших хришћанских дужности“. Следећег дана, пошли смо сви у храм светог Пантелејмона.
Сви зене, деца, мушкарци пратили смо литургију са побожношћу и благочестивошћу дубоком. Нисмо се причестили јер нисмо постили. Нисмо знали да ћемо имати литургију. Пришли смо за нафору. И сви смо му целивали руку.
Он је то тражио. Kако нам је давао нафору, приближио би десницу устима нашим.
Свима су кренуле сузе.Пре његовог доласка, нафору би узимали сами из једне трском исплетене корпе , коју би оставио црквењак на једном столу. Сви смо били на следећој литургији .

Црква је била пуна, као и двориште храма. Сад смо се сви причестили.
По завршетку литургије видели смо свестеника да употребљава сво причешће које је остао иза нас. Мислили смо да сањамо, гледајући сиром отворених очију .
Вруће и крупне сузе лиле су из очију свих. Претходни свештеник би запалио причешће , који би остао иза нас лепрозних у Путиру.

Јеромонах Хрисантос десет година је био са нама, дан и ноћ.
Посећивао нас по кућама. Све нас је загрлио љубављу и водио нас духовно, храбрио ,помагао и тешио. Био нам је све. И кад смо напустили острво, кад је пронађен лек за лепру, он је остао. “Морам да одржавам гробове и служим парастос за душе умрлих. Не могу их оставити“.

Kад му је здравље од старости попустило, по благослову митрополита, напустио је острво и отишао у манастир.

Саставила и препричала Наталија Kовачевић.
Посвећено свима, који у овим тешким моментима за многе, имају само љубав ,пожртвованост и разумевање.