Скупише се звери на немоћно стадо,
У пакленој ноћи крај зелене Дрине,
А пред њима стоји плавооко чадо.
Отац болно јечи:
„Не бој се, Слободане, мој малени сине!“
Мртва се тјелеса ваљају селом,
Топла јунска ноћ само што не мине,
Одјек страха све тишину пара.
Отац тихо јечи:
„Не бој се, Слободане, мој малени сине!“
Потурчена нечаст, без стида и срама
Крвавим пиром воде у висине
Јагањце Србе, што ћутке страдају.
Отац тихо јечи:
„Не бој се, Слободане, мој малени сине!“
Сломи се небо, згасну се зора,
Јунско сунце над Дрином се вине,
Занијемјела села у јецају од бола.
Отац тихо јечи:
„Не бој се, Слободане, мој малени сине!“
А Слободан ћути, ни гласић да пусти
Док му ломе руке и парају груди,
Окицама невино у џелата гледа
И тихо збори, анђео мали:
„Не бој се, тата, само храбар буди!“
Коначно пуцањ јутро пропара,
Плавооки анђео Богу се помоли
И пре но што му срце престаде да куца,
Само тихо рече:
„С Богом, тајо, више ништа ме не боли.“
Мирослав Вујанић
