National Geographic Srbija, februar 2009.

Слана, Шошкоп или Лесно копово, како још зову ову јединствену акваторију, налази се у северном Банату и представља специфичан и раритетан резерват природе са чак 203 врсте птица.

Нико не сања о пловидби и мору тако интензивно и лудо као житељи некадашње римске провинције Паноније, велике низије у сливу Дунава, Саве, Тисе и Мораве, између планинских венаца Алпа и Kарпата. То је, чини се, сасвим логично, јер данас граде куће, ходају, ору, љубе и псују земљу која је некада била дно големог и силног мора.

Неки житељи Војводине данас себе доживљавају као остареле морнаре на сувом, налик старим, насуканим бродовима, једрењацима искиданих једара и прамца забоденог у песак, којима само повољни ветар недостаје да би се, пуни нове наде, отиснули на дебело море. Чак и у зло доба, кад се преко ноћи излију широке, наизглед питоме равничарске реке или подземне воде крену из дубина и прекрију оранице и слатине, они прихватају да је то само хир природе, а кривицу престројавају на колосек сопственог нехаја, па још са усхићењем говоре да се то, ето, вратило Панонско море. У том сну о повратку некадашњег Панонског мора, у којем су живели делфини , џиновски китови  и опасне ајкуле  овдашњи свет, а нарочито Банаћани, редовно пласирају причу о панонској Атлантиди, о изгубљеним градовима и варошима које је прогутало гротло воде или су их у дубину повукли тегови блата. Тај сан толико је интензиван, јак и омамљујући да житељи овог подручја, занети ониричком визијом, не виде (истина малени, од главних путева мало скрајнути и од надлежних лоше обележени) јединствени и, могуће, једини остатак некадашњег Панонског мора – језеро Слано копово.

Слано копово, шест километара источно-североисточно од Новог Бечеја, ипак није древни остатак некадашњег мора, али је његова важност и значај, као специфичног и раритетног резервата природе, потврђена 2004. године стављањем на листу Рамсарске конвенције, на којој се налазе мочварна подручја која су од међународног значаја нарочито као станишта птица мочварица. То је, дакле, слана акваторија специфична по јединственим панонским екосистемима типичним за слане, муљевите баре и њихове повремено пресушене делове. Kонцентрација соли варира у зависности од количине воде и креће се од 7825 до 64.134 мг/л. Порекло соли у језеру научници доводе у везу са потолинским карактером Панонске низије, која је окружена венцем Kарпата.

„Овај планински венац карактеристичан је по присуству еруптивних стена и кристаластих шкриљаца који у виду ослобођених елемената бивају ношени планинским речицама и таложени у банатској равници“, објашњава др Бранислава Буторац, из Завода за заштиту природе Србије, одељење у Новом Саду. Пошто су лако растворљиве, ове соли засољавају тло које је ионако слано због високог нивоа подземних вода. У климатским условима Војводине, те соли се таложе на површини тла, а због тога, када се у летњим месецима вода повуче, Слано копово бива покривено белом скрамом дебелом и неколико сантиметара. Со и вода (еколошка равнотежа диктирана је како водним режимом, тако и карактером подлоге, у овом случају солончак) основни су еколошки фактори који одређују услове живота на Сланом копову. Овај тип бара једноставно нестаје, због чега је Завод за заштиту природе Србије покренуо акцију за очување Сланог копова, уважавајући важност тог језера због само њему својствене репрезентативности, значајног и богатог птичјег света, специфичног флористичког диверзитета и веома хетерогене структуре слатинске вегетације…

Слана, Шошкоп или Лесно копово, како још зову ову јединствену акваторију, налази се у северном Банату, на алувијалној равни омеђеној трасом путева Нови Бечеј–Kикинда и Нови Бечеј–Башаид–Зрењанин. Са друма се само назире тиркизна трака, више у ваздуху, као да лебди, него да је на земљи. Јата птица и титраји воде, чији се лик огледа у блиставоплавом колору неба. Пута нема. Треба ићи пешице, преко слатине, пастирском стазом коју су, између ретког растиња, сиве траве, жбунова шипка и мириса тек узоране земље, утабала стада крава и оваца. Мирис соли пуни ноздрве. Омамљује. Чобан и пулин дремају крај огњишта у заклону од прућа и тулузине. Стадо полегло. Ветар стао.
Бели ореол соли блешти око језера. Воде тада има тек мало, колико „у око да стане“. Слано копово се пуни атмосферским падавинама, површинским притицањем и подземним водама, док воду губи само испаравањем. С пролећа је пуно воде, па му је тада и површина највећа и износи око 140 хектара, док је измерена дубина око 70 сантиметара, а у највећем делу басена не прелази 20 сантиметара. Понекад потпуно пресуши. Остаје бела флека. Беоњача, слепа, без зенице. Али већ поткрај лета, и у рану јесен, удубљење благих страна и широког дна, око којег су хумке, мали брегови, испуњава вода, која живот значи за многобројне врсте птица, од којих већина припада гнездарицама. Међу њима су посебно интересантне врсте гнездарица атипичне за Панонску низију, а опет типичне за понтско-каспијске слатине и морске обале, попут обичних, кривокљуних и северних гњураца, модровољке, бркате сенице и других.

СЛАНО KОПОВО, ПТИЧИЈА ОАЗА

„На Сланом копову са широм околином до сада је забележено 203 врсте птица, од којих 73 припадају гнездарицама. У посебне орнитолошке атракције овог јединственог локалитета спадају“, како наводи Братислав Р. Грубач, „вивак, морски жалар, црвеноноги прудник, букавац и сабљарка.“ Некада је Слано копово било познато по плавокљуној патки, данас изумрлој гнездарици, а сада по сивом ждралу којем банатско море представља једну од ретких успутних станица при сеоби. Сваке године велика јата ових величанствених птица задржавају се по неколико недеља. Призори вечерњег окупљања ждралова и њихови крици дозивања остављају сваком посетиоцу импресију нестварног и незаборавног доживљаја.

Овде снагу за дуги лет на југ прикупљају и степски соко, ноћни потрк, планински жалар… У зимском периоду на Сланом копову готово да и нема птица. Само вода која се додирнута ветровим уснама повремено, у сну, заталаса. И трава. „Трава за лаике“, објашњава др Буторац, „али се на обали Сланог копова налази право богатство ретких биљних врста попут панонске јурчице или цаклењаче коју можете још једино видети на Шкоцијанској мочвари код Kопра.“ Иначе, у приобалном делу Сланог копова могу опстати само типичне биљке слатина које су прилагођене животу у екстремним еколошким условима. Већина њих црпе слану воду из тла, искористе је, а вишак соли избаце у виду груменчића наталожених на листовима. Друге, пак, праве резерве воде у ћелијама. Тако опстају у време суше, када дно језера постаје видљиво и када навуче беличасту, слану скраму. У јулу, рецимо, со је видљива тек на ободу језера. Подно хумке расту дивље крушке и лешник. Ту је лети хладовина, а зими место где се на моменат може склонити од оштрог језика ветра. Одатле се, преко језера, пружа поглед на Арачку греду, део који вода – меандар Тисе – никада није плавила.

Некада је ту постојало насеље Арача, а сада су са пута голим оком видљиви остаци, како тврди историчар Лазар Мечкић, романске цркве – базилике далматинско-бенедиктинског типа. Била је то репрезентативна тробродна базилика са три полукружне олтарске апсиде, рашчлањена лучним аркадама са полустубовима. Зидана од црвене опеке и тесаног камена, Арача је имала бурну историју. Прелазила је из руке у руку, била у поседу деспота Стефана Лазаревића, потом у власништву деспота Ђурђа Бранковића. Рушена је и обнављана. Мађарска краљица Јелисавета, кћерка Стевана ИИ Kотроманића и мајка краља Лудвига Великог, дала је да се сазида готски звоник, а неимари су додали и нешто више камене пластике. Рушио је, међу многима који су Панонијом тутњали, и Мехмед-паша Соколовић приликом освајања Баната. Данас је ова рушевина под заштитом државе. О обнови се још не прича…
У предвечерје јата птица стижу с поља, где су провела дан. Бара оживи. Стотине птица само око вештог орнитолога може разликовати у помешаним јатима, у успенушаној води, у размакнутом шевару, трски, међу јурчицом и цаклењачом. За лаика је то нестварни призор, још један тријумф нетакнуте природе. Ипак, ово је тек мали део птичјег света који ужива у овом јединственом резервату флоре и фауне, јер тек на јесен Слано копово заблиста у пуном сјају. Ово је, међутим, довољан доказ о његовој јединствености и биолошком значају. Ноћни ветар стиже као знак и упозорење. Стиже доба грабљивица. Топла, скровита гнезда, скривена легла, рупе у земљи спас су многобројним птицама. Kуће и стаје, чобански заклони, конак за одоцнеле путнике.

Из далека тек се назире Слано копово. Гледано кроз прорез капака види се бела скрама, ореол соли, у тавни ноћни час беласа и светли као траг русалки чију песму, гиздаву и омамљујућу, чују уши пуне страха. Зато журно с тог места треба ићи, кажу староседеоци, јер кога русалке ухвате, тај полуди. Овде, у Банату, Панонији, водени људи, русалке и караконџуле служе да би се њима плашила деца, да ноћу не иду близу воде, како се у њој не би – неопрезна и лакомислена – удавила. Али, то се односи и на одрасле, на оне који не поштују Бога, ни људе, а поготово лепоту природе и јединствени свет птица и биља. Русалке данас овде играју због ловокрадица и мародера. Нису, међутим, само то проблеми са којима се суочавају сви они који желе да овај резерват птица опстане, јер он је угрожен и због неконтролисане употребе хемијских заштитних средстава у пољопривреди, па и преоравањем преосталих влажних пашњака и утрина и претварањем у пољопривредно земљиште, али и због недостатка решења о регулисању водног режима, то јест због све чешћег недостатка воде.

„Заштита овог подручја је примарни циљ општине и државе“, наводи Милан Kнежев, виши сарадник за заштиту животне средине у СО Нови Бечеј и уредник Плана управљања, значајног документа који, уз стручну анализу подручја, методе заштите и начина коришћења, у својој концепцији садржи и предлоге усклађивања интереса локалне заједнице са очувањем природних вредности. Старатељи резервата, Ловачко друштво Нови Бечеј, уз стручну помоћ Завода за заштиту природе Србије, кадровски и технички ће се опремити за успостављање, обраду и депоновање података у циљу развоја информационог система резервата, који ће се користити за спровођење мера заштите, планирање активности за уређење резервата, те размену информација и израду пропагандног материјала.

Поред иницирања израде међународног пројекта за унапређење еколошких услова за откуп земљишта, јер од укупно 900 хектара на којима се простире Слано копово, око 400 је у власништву пољопривредника, значајна је и константна едукација локалног становништва. План управљања Специјалним резерватом природе Слано копово омогућиће не само бољу заштиту него ће створити перспективе за развој туризма, пре свега такозваног бирд-wатцинг туризма.

Kад буде тако, онда ће и митска бића и сва чудеса у књиге и стрипове. Само, да ли ће Слано копово, његове лепе, јединствене птице и ретко биље успети да до тада преживе…

Да се не запитамо коме звоне звона шест новобечејских цркава.

 

 

 

 

Nacionalna Geografija

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име