Зло се потискује добром, мржња – љубављу, гордост – Смиреношћу, гњев – кротошћу, блуд – постом, сладострашће – Молитвом. Једном речју: пороци се потискују врлинама. У тој борби са гресима и пороцима хришћанин добија свепобедну силу од Господа свепобедитеља, обнавља себе Њиме, док се најзад не јави као нови човек. Христолики човек, чије је биће изаткано од доброте. милосрђа, смирености, кротости, трпљења, великодушности, свељубави (ср. Кол.2,10-14). Тај нови, христолики човек не стари,
већ што више живи. све је млађи. „Уколико дуже живи, утолико се више приближава не старости већ младости, која ја боља од пређашње младости“, Нови човек се обнавља по обличју онога који га је саздао, тј. по обличју Христа. А Господ
Христос не стари јер греха не учини. Грех је једина сила која по речима блаженог Теофилакта, састарује човека и квари. И ми који смо од Христа створени по његовом обличју, дужни смо избацити из себе поквареност и остарелост. Живот у врлини увек подмлађује; иако изгледа да телесно стари али духовно цвета.
Практикујући Христове врлине човек се постепено охристоличује. Постепено обнавља и обесмрћује, јер сваком врлином он помало васкрсава себе из смрти у бесмртност, док сав не утоне у Живот вечни који је сакривен са Христом у Богу ( ср, Кол 3, 3). По среди је један подвиг обезгрешење, а кроз њега оживотворење, васкрсење, обесмрћење, охристоличење. Свим струјама свога бича хришћанин улази у богочовечански свеживог Господа Христа. Овај богочовечански витализам нема ничег заједничког са сушичавим философским витализмом или хекеловвско – вулгарним зоологизмом у њему је тросунчани Бог извор свеживота.
