„Благословена Русија поседује непроцењиво благо – она је чуварка Свете Православне вере. Света Русија, која је увек живела са наслућивањем небескога, пре свега је тражила Царство Божије и правду Његову…“ — св. Серафим Вирицки
Године 1927. архиепископ Алексије Симански посетио је оца Серафима да затражи савет. Пријатељи су га наговарали да оде у иностранство и били спремни да му помогну, како би га спасли извесног затвора и, вероватно, погубљења. Пре него што је архиепископ стигао да постави питање, старац Серафим му је рекао:
„Многи би данас хтели да оду у иностранство. Али коме ће оставити Русију? Не бојте се ничега, Владико. Русији сте потребни. Постаћете патријарх и 25 година бићете на челу Цркве. После патријарха Тихона, дуго нећемо имати патријарха. Митрополит Сергије неће бити патријарх ни годину дана, а после њега, ви ћете бити патријарх. Десиће се рат, страховит рат, Светски рат. Тај рат ће наш народ вратити Богу. Исти они који сада имају власт у рукама и затварају цркве, тада ће их отварати.“
За време рата Вирица је била под немачком окупацијом. По молитвама св. Серафима није било разарања нити великог губитка живота. Међутим, децу из пионирског кампа заробљену у Вирици Немци су отерали у логор, где су многи помрли од глади и суровог поступања. Окупатори су се понашали као господари, насељавајући најбоље куће. Чули су и за старца који, наводно, зна будућност и види садашњост.
Из чисте радозналости неки официри су одлазили код св. Серафима у његов дом у улици Пилни Пројезд. Питали су: „Старачe, које куће нам саветујеш да узмемо – да буду чвршће и да не трошимо на поправке?“ А св. Серафим им је одговорио: „Које куће? О чему говорите? Одавде ће вас отерати. Истрераће вас. Своју Немачку нећете видети.“ Немци су побеснели; један је извадио пиштољ: „Сад ћемо те упуцати!“ А светац (већ непокретан у постељи) мирно је рекао: „Хајде, пуцај. Мало ми је времена остало. ‘Јер мени је живот – Христос, а смрт – добит’ (Фил. 1:21).“ Официри су, псујући, отишли.
Године 1944. пророчанство св. Серафима се испунило: Црвена армија је артиљеријском ватром разбијала немачку најезду и очистила околину Петрограда — укључујући Вирицу — од окупатора. Бог зна где су завршиле кости несрећних посетилаца старца. Познато је да се св. Серафим хиљаду дана и ноћи (готово целу блокаду Лењинграда) молио за победу Русије.
Током рата старац Серафим, поред строгих постова и непрестане тајне молитве, узео је на себе и посебан подвиг за спас Русије и народа од погибије: хиљаду ноћи стајао је на камену пред иконом св. Серафима Саровског, са уздигнутим рукама, подражавајући подвиг свога небеског заштитника. Рођаци казују: „1941. деда је већ имао 76 година. Болест га је ослабила и није се могао кретати без помоћи. У башти, иза куће, из земље је вирила гранитна стена, испред које је расло мало јабучево дрво; на том камену о. Серафим је приносио молитве Господу. Доводили су га под руке, понекад и носили. Икона је била причвршћена на јабуку, а деда је са болесним ногама стајао на камену и пружао руке ка небу. Молио се колико је имао снаге — понекад сат, два, а понекад и више сати узастопце… Тада је био сав „прозиран“. Само је лежао, узимајући толико мало хране да су остали само воштано бледа кожа и кости. Постио је врло строго: дневно је јео једну просфору и мало рендане шаргарепе, пио свету воду. Повремено је долазио у Казанску цркву и служио у параклису св. Серафима Саровског.“
Отац Серафим је свој земни пут прошао чврсто знајући да ван Православља нема спасења, ни Васкрсења, ни бесмртности. „Само никад не заборављајте Бога! Држите свете истине православне вере, љубите Господа нашег Исуса Христа свим срцем!“ — често су те речи слушале комшије из уста блаженога старца.
Једно од сталних поука старца било је да од Бога не треба тражити ништа друго до испуњење воље Вишњега, јер Господ Сам зна шта нам треба послати.
ΣΕΡΑФЕΙМ ΒΙΡΙΤΣА_Σεραφείμ Βίριτσα_Saint Seraphim of Vyritsa_Преп. Серафим, Вырицкий__αγ.σεραφ.βιριτσα εικ. 19
Господ има силу да покаже раднике ако Га усрдно молимо. Молимо се и преклињимо, и Господ ће чак и из стена подићи Своје изабране.
Бар једном у животу упалимо свећу за оне које смо увредили, преварили, од којих смо нешто украли, којима смо дуговали а нисмо вратили.
Кад су се неки жалили да их клеветају, старац је говорио: „Нека други говоре ружне речи о нама. Ми треба да се трудимо да све буде добро.“
Старац је говорио да ће доћи време кад ће поред сваког верника бити четрдесет неверника, и они ће га молити да их спасе.
Господ може чекати и хиљаду година ради спасења само једног човека — да се број палих анђела (тј. демона) попуни.
И у најтежим временима, ко се ревносно бави Исусовом молитвом, чешћим призивањем Имена Сина Божијег у непрестаној молитви, моћи ће се лако спасити.
Хришћанин, наравно, треба да се моли за своје непријатеље. „Ако се не молимо, као да бензином доливамо ватру и пламен све више расте! За све благодарите Господу и Пресветој Богородици, чак и за невоље.“
Старац је много волео омладину. Иако млади тада скоро уопште нису ишли у цркву, радовао се кад би га посећивали. Говорио је да ће улога младих бити веома велика у будућем оживљавању црквеног живота. Доћи ће време кад ће разврат и нечистота међу омладином достићи крајњу меру; једва да ће бити девствених. Гледајући некажњивост, помишљаће да им је све дозвољено ради задовољења страсти. Али Бог ће их позвати, схватиће да тако не могу даље; различитим путевима биће приведени Богу. У многима ће се јавити стремљење ка подвижништву. Они који су били грешници и пијанице пуниће цркве и осећаће велику жед за духовним животом. Многи ће отићи у монаштво. Манастири ће се отворити, цркве испунити вернима. Млади ће ићи на поклоничка путовања у свете крајеве. То време ће бити дивно. То што данас тешко греше, довешће их до дубљег покајања. Као свећа која пред гашење јаче засветли и баци варнице, осветљавајући таму, тако ће бити и живот Цркве у последње време. А то време је близу.
После краја Другог светског рата, старац је рекао једном свом духовном чаду: „Доћи ће време када ће од Казанске саборне цркве до Лавре св. Александра Невског поћи литија. Видећеш.“ Тада је у то било тешко поверовати, а данас је постало стварност. Православни Руси памте крсни ход са светим моштима св. Серафима Саровског улицама Санкт Петербурга: поворка је ишла од Казанске саборне цркве до Александро-невске лавре.
iconandlight.wordpress.com
